Jutarnje brijanje, što je obavljala njena lična služavka, opuštalo ju je, a njoj je to danas bilo potrebno. Prošle noći izdala je zapovest u besu. Nikakve zapovedi ne bi smele da se izdaju u besu. Gotovo da je osetila sei’mosiev, kao da je izgubila čast. Njena ravnoteža bila je poljuljana, a to se računalo kao loše za Povratak, podjednako loše kao gubitak sei’taer, sa albatrosom ili bez njega.
Selucija je obrisala ostatke sapunice toplom, vlažnom tkaninom, a onda sve prešla suvom i na kraju joj četkom blago napuderisala glatku lobanju. Kada je sobarica zakoračila unazad, Tuon se podigla pustivši da joj bogato izvezena, plava svilena kućna haljina sklizne na ćilim prošaran zlatnim i plavim. Naga, tamna koža smesta joj se naježila na hladnom vazduhu. Četiri od deset služavki vešto ustadoše s mesta gde su klečale kraj zidova, skladne i ljupke u prozračnim belim odeždama. Sve su bile kupljene jer su pojavom osvajale koliko i veštinom, a jesu bile veoma vešte. Navikle su se na kretanje broda za vreme dugog puta iz Seanšana, i sad su požurile da dohvate odeću koja je več ležala na izrezbarenom sanduku i da je donesu Seluciji. Selucija nikad nije dozvoljavala da njenu gospodaricu oblače da’kovejl, čak ni čarape ili papuče.
Kada je položila nabranu tkaninu boje stare belokosti Tuon na glavu, mlađa žena nije mogla a da se ne uporedi s njom u visokom ogledalu pričvršćenom na unutrašnjem zidu. Zlatokosa Selucija je bila veličanstveno lepa s bledom kožom i hladnim plavim očima. Svako bi je mogao zameniti za jednu od Krvi, i to visokog položaja, pre nego da pomisli da je so’đin, samo da joj leva strana glave nije bila izbrijana. A ta bi izjava ženu smesta zapanjila da je izrečena naglas. Sama zamisao da bi iko mogao i pomisliti kako je višeg položaja od onog koji joj je pripadao, užasnula bi Seluciju. Tuon je znala kako ona sama nikad neće dosegnuti takav zapovednički stav. Oči su joj bile suviše krupne, tečne, smeđe. Kada bi zaboravila da zadrži masku smirenosti, njeno srcoliko lice kao da je pripadalo nekom nestašnom detetu. Teme jedva da joj je dosezalo do Selucijinih očiju, a njena sobarica nije bila visoka. Tuon je mogla da jaše s najboljima, isticala se u rvanju i upotrebi odgovarajućeg oružja, ali je uvek morala da vežba um da bi nekog zadivila. Vežbala je to oruđe podjednako istrajno kao bilo koju drugu mešavinu raznih veština. Barem je široki, izatkani zlatni kaiš dovoljno naglašavao njen struk, pa je niko ne bi mogao zameniti s dečakom u haljini. Muškarci su gledali Seluciju dok je prolazila i Tuon je načula neka šaputanja o njenim punim grudima. Možda to nije imalo nikakve veze sa zapovedničkim stavom, ali bi bilo lepo imati malo veće grudi.
„Svetlost bila nada mnom", promrmljala je Selucija, zvučeći kao da se zabavlja, dok su da’kovejl žurile da ponovo kleknu kraj zidova, uspravljene. „Uradiš to svakog jutra od prvog dana kada sam ti obrijala glavu. Da li posle tri godine i dalje misliš kako ću možda nešto ostaviti neobrijano?"
Tuon je shvatila da je prešla rukom preko gole lobanje. Tražila je trag neobrijanog, priznala je sebi jadno. „Da si to učinila“, izgovorila je s lažnom surovošću, „naredila bih da dobiješ batine. Naplata za sve one slučajeve kada si ti to iskoristila na meni.“
Stavljajući ogrlicu od rubina oko Tuoninog vrata, Selucija se nasmejala. „Ako mi za sve to budeš naplatila, nikad više neću moći da sednem.“
Tuon se osmehnula. Seluciju je majka dala Tuon kao poklon na rođenju, da joj bude dadilja, i što je bilo mnogo bitnije, njena senka, telohranitelj za koga niko nije znao. Prvih dvadeset pet godina Selucijinog života bili su obuka za te poslove, i obuka u potpunoj tajnosti za ove druge. Na Tuonin šesnaesti imendan, kada joj je glava prvi put obrijana, ona je u ime svoje Kuće dala tradicionalne poklone Seluciji, malo imanje zbog brige koju je pokazala, oproštaj za grdnje koje joj je bila izrekla, vreću sa sto zlatnih tronova za svaki put kada je morala da kazni svoju štićenicu. Krv koja se okupila da gleda njeno uvođenje među odrasle, bila je zadivljena svim tim vrećama novčića, kojih je bilo mnogo više nego što je većina njih mogla da dočepa. Ona je bila... neukrotiva... kao dete, da ne pominjemo koliko je bila tvrdoglava. I poslednji tradicionalni poklon: Selucija je dobila da izabere koji položaj želi da zauzme. Tuon nije bila sigurna ko je bio iznenađeniji ona sama ili gomila koja je to posmatrala kada je ponosna žena okrenula leđa moći i vlasti, pa je umesto toga zatražila da bude Tuonina pomoćnica pri odevanju, njena glavna služavka. I, naravno, da ostane njena senka, mada to nije javno rečeno. Što se nje tiče, bila je oduševljena.
