„Možda u manjim količinama, za šesnaest godina", rekla je. Uhvativši svoj odraz u ogledalu, zadržala je osmeh dovoljno dugo kako bi je uverila da u njenim rečima nema žaoke, a onda ga je zamenila smirenošću. Sasvim sigurno je bila privrženija ženi koja ju je podigla nego majci koju je viđala dva puta godišnje dok je odrastala, ili ikome od braće i sestara s kojima je bila naučena da se bori za majčinu naklonost, već od prvog koraka. Dosad je već dvoje umrlo u tim čarkama, a troje je pokušalo da ubije nju. Jedna sestra i jedan brat postali su da’kovejl, a njihova imena su trajno precrtana čim je otkriveno kako mogu da usmeravaju. Čak i sada je njen položaj bio daleko od sigurnog. Samo jedan pogrešan korak mogao je uzrokovati stradanje, ili još gore, to da je skinu i prodaju na javnom trgu. Blagoslovi Svetlosti, kada bi se nasmejala i dalje je izgledala kao da ima šesnaest! Najviše!
Smeškajući se, Selucija se okrenula da s crvenog lakiranog stalka na stolu dohvati pripijenu kapu od zlatne čipke. Proređeni vez će izložiti veći deo njenog obrijanog temena i označiti je „s gavranom i ružama". Možda nije bila seimosiev, ali za dobrobit Korin, morala je da povrati ravnotežu. Mogla je tražiti od Anat, svoje soefeia, da izvrši tu kaznu, ali iako je prošlo manje od dve godine od Neferine iznenađne smrti, ona i dalje nije bila potpuno zadovoljna njenom zamenom. Nešto joj je govorilo da će za ovo morati da se pobrine sama. Možda je postojao neki predznak koji nije svesno prepoznala. Mravi nisu bili verovatnoća na brodu, ali tu se moglo naći dosta drugih vrsta buba.
„Ne, Selucija“, tiho je prozborila. „Veo.“
Seluciji se usne skupiše u negodovanju, ali je vratila kapu na odgovarajući stalak bez reči. Kad su bile same, kao sada, imala je dozvolu da pusti jezik, pa ipak je znala šta se može a šta ne može reći. Tuon je morala da je kazni samo dva puta u životu, i tako joj Svetlosti, žalila je podjednako kao i Selucija. Bez reči, njena služavka izvuče dugačak, jednostavan veo, omota ga Tuon oko glave i pričvrsti ga uskom trakom zlatne pletenice ukrašene rubinima. Providniji čak i od odeće da’kovejl, veo joj uopšte nije sakrivao lice. Ali je skrivao ono što je bilo najbitnije.
Spuštajući dugačak, zlatom izvezen ogrtač Tuon na ramena, Selucija je koraknula unazad i duboko se naklonila, dok joj je kraj zlatne pletenice dodirivao ćilim. Da’kovejl koje su klečale pognuše lica do tla. Privatnost je bila blizu kraja. Tuon je sama napustila kabinu.
U drugoj kabini stajalo je šest njenih sul’dam, po tri sa svake strane, a njihove štićenice su klečale pred njima na širokim, ispoliranim daskama palube. Sul’dam se ispraviše kada su je videle, ponosne kao srebrne munje na crvenim krugovima koji su im krasili suknje. U sivo odevene damane klečale su, uspravljene, pune sopstvenog ponosa. Osim jadne Lidije, koja je bila savijena preko sopstvenih kolena pokušavajući da pritisne uz palubu lice prošarano tragovima suza. Držeći povodac riđokose damane, Janila se mrštila naniže ka njoj.
Tuon je uzdahnula. Lidija je bila odgovorna za njenu sinoćnu ljutnju. Ne, ona ju je bila prouzrokovala, ali sama Tuon je bila odgovorna za svoja sopstvena osećanja. Ona je bila naredila damane da joj čita budućnost, i nije trebalo da naredi da je išibaju samo zato što joj se nije svidelo ono što je čula.
Sagnuvši se, obavila je Lidijinu bradu šakom, spustivši dugačak, crveno lakiran nokat na damanin pegavi obraz, pa je povuče da sedne na pete. To je prouzrokovalo jecaj i sveži nalet suza, koje je Tuon pažljivo obrisala prstima dok je podizala damane na kolena. „Lidija je dobra damane, Janila“, rekla je. „Namaži njene posekotine otopinom sorfe i daj joj lavlje srce protiv bolova, a ponavljaj to dok posekotine ne nestanu. I dok ne budu nestale, uz svaki obrok dobijaće sladak puding.“
„Kako visoka gospa zapoveda“, zvaničnim tonom odgovori Janila, ali se malo osmehnula. Svim sul’dam je Lidija bila draga, a ona sama nije volela da kažnjava damane. „Ako se udeblja, vodiću je da trči, visoka gospo.“
Lidija je okrenula glavu da poljubi Tuon u dlan i promrmljala: „Lidijina gospodarica je ljubazna. Lidija se neće udebljati.“
Prolazeći između dva reda, Tuon se s po nekoliko reči obratila svakoj sul’dam i potapšala svaku damane. Ovih šest koje je povela sa sobom bile su njene najbolje, i osmehivale su joj se s naklonošću kakvu je i ona gajila prema njima. Radosno su se takmičile da budu izabrane. Punačke, žutokose Dali i Dani, sestre kojima jedva da je bilo potrebno uputstvo sul’dam. Čaral, kose sive poput njenih očiju, ali još uvek najbrža u tkanjima. Sera, s crvenim trakama u gustoj kovrdžavoj kosi, najjača, i ponosna kao kakva sul’dam. Malena Majlen, niža čak i od same Tuon. Majlen je bila Tuonin poseban ponos između ovih šest.
