Anat je stajala pored ograde u neupadljivoj crnoj svili, spolja neuznemirena hladnim vetrom, uprkos tome što su joj nedostajali ogrtač ili šal. Vitka žena bi bila visoka i da je bila muškarac. Njeno lice, crno poput uglja, beše prelepo, ali su njene velike crne oči svrdlale poput šila. Tuoninu soe’feja, njenog Istinozborca, naimenovala je carica, neka bi večno živela, kada je Neferi umrla. Bilo je to iznenađenje, kada se uzme u obzir da je Neferina Leva ruka bila obučena i spremna da je zameni, ali kada bi carica govorila s Kristalnog prestola, njena reč bila je zakon. Sasvim sigurno nije trebalo bojati se sopstvene soe’feja, pa ipak Tuon se bojala, pomalo. Pridruživši se ženi, zgrabila je šipku ograde i morala da olabavi stisak pre nego što polomi lakirani nokat. To bi značilo veliku nesreću.
„Dakle“, progovorila je Anat, a reč se zabila kao klin u Tuoninu lobanju. Visoka žena se namrštila ka njoj, a prezir joj je izbijao iz glasa. „Sakrila si lice - na neki način i sada si samo visoka gospa Tuon. Iako svi i dalje znaju ko si zaista, mada to nikako neće pomenuti. Koliko dugo nameravaš da nastaviš sa ovom šaradom?" Anatine pune usne podrugljivo se izviše, i ona je kratko otpusti mršavom rukom. „Pretpostavljam da je ovaj idiotluk zbog toga što je damane išibana. Budala si ako misliš da su tvoje oči oborene prema malim stvarima, poput te. Šta je to rekla da te je toliko razljutilo? Izgleda da niko ne zna, osim što si imala takav nastup gneva da mi je žao što sam ga propustila.“
Tuon natera šake da joj miruju na ogradi. Samo što nisu zadrhtale. Prisilila je lice da održi ukočen izraz. „Nosiću veo dok mi predznaci ne budu pokazali da je došlo vreme da ga uklonim, Anat“, odvratila je, trudeći se da umiri glas. Samo je sreća sprečila da iko načuje Lidijine tajanstvene reči. Svi su znali da ta damane može predskazati budućnost, ali da je iko od Krvi čuo, svi bi već iza šaka ćućorili o njenoj sudbini.
Anat se grubo nasmeja i ponovo poče da joj objašnjava kakva je budala, ovog puta detaljnije. S mnogo više pojedinosti. Nije se trudila da se utiša. Kapetan Tehan je zurila preda se, ali oči su joj gotovo iskočile s lica. Tuon je pažljivo slušala, ali je osećala kako joj obrazi sve više gore, dok nije pomislila da bi se veo mogao zapaliti.
Mnogi od Krvi su zvali svoj Glas soe’feja, ali Glasovi Krvi bili su so’đin, i znali su da bi mogli biti kažnjeni ako njihovi vlasnici ne budu zadovoljni onim što su rekli, čak i ako bi ih nazivali soe’feja. Istinozborcima se nije moglo zapovedati niti bi ih mogli prinuditi ili bilo kako kažnjavati. Od Istinozboraca se zahtevalo da govore golu istinu, bez obzira na to želiš li da je čuješ ili ne, i da se postaraju da je čuješ. Oni od Krvi koji su zvali svoje Glasove soe’feja smatrali su da je Algvin, poslednji muškarac koji je sedeo na Kristalnom prestolu, pre gotovo hiljadu godina, bio lud jer je dopustio da njegova soe’feja nastavi da živi i obavlja dužnost i pošto ga je ošamarila pred celim dvorom. Nisu razumeli tradiciju njene porodice ništa više nego što je to razumela kapetan iskolačenih očiju. Lica pripadnika Mrtve straže nikada se nisu menjala iza štitnika za obraze na kalpacima koji su im zaklanjali polovinu lica. Oni su razumeli.
„Hvala, ali mi nije potrebna pokora“, ljubazno je odgovorila kada je Anat konačno zaćutala.
Jednom, nakon što je klela Neferi jer je umrla od nečeg tako glupog kao što je pad niz stepenice, tražila je od svoje nove soe’feia da joj da pokoru. Proklinjati mrtve bilo je dovoljno da te načini sei’mosiev mesecima. Žena je bila gotovo blaga s tim, na neki čudan način, mada je posle svega Tuon danima jecala, nesposobna i da se pomeri. Mada, to nije bio razlog da odbije ponudu; pokora je morala biti teška, inače ne bi pomogla da se uspostavi lekovita ravnoteža. Ne, ona neće birati lakši način jer je već odlučila. I, mora da prizna, zato što je htela da odoli savetu svoje soe’feja. Htela da je uopšte ne sluša. Kao što je Selucija rekla, oduvek je bila tvrdoglava. Odbiti da poslušaš svog Istinozborca bilo je nezamislivo. Možda je ipak trebalo da prihvati tu lekovitu ravnotežu.
Tri dugačka siva delfina isplivaše pored broda i zapištaše. Tri, i nisu se ponovo pojavili. Zadrži svoj kurs.
„Kada budemo stigli na obalu“, rekla je, „visoka gospa Surot mora biti pohvaljena." Zadrži svoj kurs. „I moraju se proveriti njene težnje. Uradila je s Prethodnicom više nego što je carica, neka bi večno živela, uopšte sanjala, ali takve razmere uspeha često bude častoljublje koje se može meriti s tim.“
Zlovoljna zbog promene teme, Anat se ispravila, stisnutih usana. Oči su joj sijale. „Sigurna sam da Surot teži samo onome što je najbolje za Carstvo“, kratko je odgovorila.
