Tuon je klimnula glavom. Ona nije bila uopšte sigurna u to. Takva vrsta sigurnosti čak i nju bi mogla odvesti u Kulu gavranova. Možda nju posebno. „Moram da nađem način da uspostavim vezu s Ponovorođenim Zmajem što je pre moguće. On mora kleknuti pred Kristalnim prestolom pre Tarmon Gai’dona, ili je sve izgubljeno." Zmajeva proročanstva su tako govorila, potpuno jasno.
Anatino raspoloženje se u trenutku promenilo. Smešeći se, gotovo posednički je položila ruku Tuon na rame. To je već bilo previše, ali ona je bila soe’feja, i osećaj da je vlasništvo možda je obitavao samo u Tuoninom umu. „Moraš biti oprezna“, počela je Anat da prede. „Ne smeš ga pustiti da sazna koliko si opasna dok za njega ne bude prekasno da pobegne."
Imala je još saveta, ali Tuon je pustila da teku pored nje. Trudila se da je čuje, koliko-toliko, pa ipak, nije to bilo ništa što nije čula već stotinu puta ranije. Pred brodom je mogla da razazna ulaz u veliku luku. Ebou Dar, odakle će se Korin raširiti, kao što su se širile iz Tančika. Od te pomisli prože je drhtaj zadovoljstva, zbog svega postignutog. Iza svog vela, jedva da je bila visoka gospa Tuon, ništa viša po rangu nego mnogi drugi od Krvi, ali je u svom srcu, zauvek, bila Tuon Ataem Kore Pendrag, Kćer Devet meseca, i došla je da zahteva ono što je bilo ukradeno njenom pretku.
Kola u obliku kutije podsećala su Meta na krparska kola koja je nekada viđao, kućice na točkovima, samo što ova, ispunjena radnim klupama i ormanima pričvršćenim za zidove, nisu bila namenjena i za stanovanje. Nabravši nos zbog čudnih i neobičnih mirisa koji su ispunjavali unutrašnjost, neudobno se promeškoljio na tronošcu, jedinom mestu gde se moglo sesti. Slomljena noga i nagnječena rebra gotovo da su zacelila, zajedno s posekotinama koje je zaradio kada mu se cela ona krvava zgrada srušila na glavu, mada su ga povrede još uvek s vremena na vreme bolele. Sem toga, nadao se da će izazvati sažaljenje. Žene obožavaju da se sažale, samo ako se to pravilno odigra. Naterao je sebe da prekine da se poigrava dugim pečatnim prstenom. Dopusti ženi da primeti kako si uznemiren, i ona će to protumačiti na svoj način, a sažaljenje će odleteti pravo kroz prozor.
„Slušaj, Aludra“, reče, nabacivši svoj najbolji osmeh, „do sada si valjda shvatila da se Senašani i ne obaziru na tvoje vatromete. Postoji nešto što damane izvode, a zove se ’nebeska svetla; naspram toga tvoji najbolji vatrometi liče na nekoliko varnica koje su izletele iz odžaka, ili sam, bez uvrede, tako čuo.“
„Lično, ja nisam videla ta takozvana ’nebeska svetla’“, odvratila je nezainteresovano tim svojim jakim tarabonskim naglaskom. Glava joj je bila nagnuta nad drvenom stupom veličine poveće bačve na radnoj klupi; tamna, do pojasa duga kosa joj je, i pored široke plave mašne kojom joj je bila labavo pričvršćena na vratu, ipak slobodno padala i skrivala joj lice. Njena duga bela pregača je na nekoliko mesta imala tamne mrlje i ni najmanje nije uspevala da sakrije koliko joj je dobro krojena tamnozelena haljina bila zategnuta na kukovima, ali njega je više zanimalo ono što je radila. Pa, jednako ga je zanimalo.
Mlela je grubi crni prah drvenim tučkom dugim gotovo koliko i njena ruka. Taj mu je prah pomalo ličio na ono što je viđao u vatrometima koje je bio rasekao, ali još uvek nije znao od čega se sastoji.
„U svakom slučaju“, nastavila je, nesvesna da je on posmatra, „neću ti odati tajne esnafa. To moraš da shvatiš, može?“ Met iskrivi lice. Danima se trudio oko nje ne bi li je doveo do ove tačke još otkad je slučajna poseta putujućoj predstavi Valona Luke otkrila da je ona ovde, u Ebou Daru i sve vreme se bojao da će kad- tad pomenuti esnaf iluminatora. „ Ali ti više nisi iluminator, sećaš se? Oni su te šutnu... Rekla si da si napustila esnaf.“ Ovo nije bilo prvi put da je premišljao o tome da je malo podseti na to da ju je on svojevremeno spasao od četiri pripadnika esnafa koji su nameravali da joj prerežu grkljan.
Zbog tako nečeg većina žena obesila bi vam se oko vrata, delila poljupce i nudila sve što poželite. Ali postojao je upadljiv nedostatak poljubaca i u vreme kada ju je spasao, tako da je bilo malo verovatno da će sada početi s tim. „U svakom slučaju“, nastavio je napadno veselo, „više ne moraš da se brineš zbog esnafa. Praviš te noćne cvetove, koliko već, i niko nije došao da pokuša da te spreči. Mogao bih da se kladim da nećeš sresti nijednog drugog iluminatora!"
„Šta si to čuo?“, tiho je upitala. „Reci mi.“
Kosa mu se gotovo nakostreši. Kako žene to izvode? Sakrijete im svaki trag, a one ipak posegnu pravo za onim što pokušavate da prikrijete.
„Šta hoćeš da kažeš? Pretpostavljam da čujem ista govorkanja kao i ti. Uglavnom o Seanšanima.“
