E sad, to je zvučalo zanimljivo. Ali vatrometi su bili važniji od jednog sata maženja s njom. Kakve li je to tajne imala od kojih bi on mogao da pocrveni? Možda će je u tome iznenaditi. Te uspomene drugih ljudi, nagurane u njegovu glavu, nisu sve bile vezane za bitke. „Livac zvona“, petljao je, nesiguran kuda da krene odatle. Nijedna od starih uspomena nije mu ništa nagoveštavala. „Pa, pretpostavljam... Livac zvona bi mogao... Možda...“ „Ne“, prekinula ga je, iznenada oštro. „Ti ćeš otići i vratićeš se za dva ili tri dana. Ja imam posao koji treba da obavim, a ti me isuviše ometaš svim tim zapitkivanjima i ulagivanjima. No; bez rasprave! Sada ćeš otići.“
Režeći, on se podiže i nabi na glavu šešir širokog oboda. Ulagivanjima? Ulagivanjima! Krvi mu i krvavog pepela! Pri ulasku je bacio svoj ogrtač na gomilu pored vrata, a sada je meko stenjao dok se saginjao da ga podigne. Veći deo dana proveo je na toj stolici. Ali možda je uspeo malo da napreduje kod nje. Ako bude mogao da reši njenu zagonetku, u svakom slučaju. Zvona za uzbunu. Gongovi koji objavljuju sate. Nije imalo smisla.
„Možda bih i pomislila da poljubim tako zgodnog mladića kao što si ti, kada ne bi pripadao drugoj“, promrmljala je upadljivo toplim glasom. „Imaš tako zgodnu zadnjicu.“
On se ukočeno ispravi, i dalje okrenut leđima ka njoj. Žar koji je osećao u licu poticao je od uvredenosti, ali on je bio siguran da bi ona rekla da se zastideo. Obično mu je uspevalo da zaboravi u šta je odeven ako to neko ne bi pomenuo. Bile su tu dve-tri nezgode u krčmama. Dok je ležao pružen na leđima s nogom između udlaga, stegnutih rebara i sa zavojima na gotovo svakom drugom mestu, Tilin mu je sakrila svu odeću. Nije otkrio gde, još uvek, ali bio je siguran da je sakrivena a ne spaljena. Na kraju krajeva, sigurno nije mislila da ga zadrži zauvek. Sve što je preostalo od njegovih sopstvenih stvari bili su šešir i crna svilena marama oko vrata. I srebrni privezak s lisičjom glavom, naravno, koji mu je visio na kožnoj traci pod košuljom. I njegovi noževi; zaista bi se osećao izgubljeno bez njih. Kada je konačno uspeo da ispuže iz tog prokletog kreveta, krvava žena imala je novu odeću pripremljenu za njega, pri čemu je ona tamo sedela i posmatrala krvave krojačice kako ga premeravaju i nameštaju! Snežna čipka oko zglobova gotovo mu je skrivala šake ako ne bi bio pažljiv, a još mu se slivalo od vrata gotovo do prokletog pojasa. Tilin je volela čipku na muškarcima. Ogrtač mu je bio jarko grimizan, crven koliko i njegove suviše pripijene Čakšire, i obrubljen zlatnim spiralama i belim ružama, od svih krvavih stvari. Da se ne pominje beli oval na levom ramenu sa zelenim mačem i sidrom kuće Micobar. Kaputić mu je bio dovoljno plav da ga nosi neki Krpar, oivičen crvenim i zlatnim tairenskim lavirintima preko grudi i niz rukave, da se sve ujednači. Nije želeo da se priseća svega što je morao učiniti kako bi ubedio Tilin da odustane od bisera i safira i samo Svetlost zna čega još što je želela. I bio je kratak, potpuno. Nepristojno kratak! Tilin je takođe volela njegovu krvavu zadnjicu, a činilo se da je nije briga ko će je još videti!
Prebacivši ogrtač preko ramena ako ništa, bar ga je malo pokrivao on dočepa do ramena visok štap za hodanje s mesta gde je bio oslonjen, pored vrata. Kuk i noga če probadati sve dok ne bude hodao dovoljno da bol umine. „Za dva ili tri dana, onda“, izustio je, prikupivši sve dostojanstvo koje je mogao.
Aludra se meko nasmeja. Mada ne dovoljno tiho da je on ne čuje. Svetlosti, jedna žena mogla je više učiniti smehom negoli neki napasnik s dokova celim nizom psovki! I jednako namerno.
Šepajući, izašao je iz kola zalupivši vrata za sobom čim se dovoljno spustio niz drvene stepenice pričvršćene za ulaz. Popodnevno nebo bilo je isto kao i tog jutra, sivo i natmureno, puno tamnih oblaka. Duvao je oštar vetar. Altara nije imala prave zime, ali i ono što je imala, bilo je dovoljno. Umesto snega, tu su bile ledene kiše i oluje s mora, a u međuvremenu je bilo toliko vlažno da se hladnoća još teže podnosila. Zemlja pod čizmama bejaše natopljena čak i kad je vreme bilo suvo. Smrknut, othramao je od kola.
Žene! Mada je Aludra lepuškasta. A i zna kako da napravi vatromet. Livac zvona? Možda može prekratiti ta dva dana. Sve dok Aludra ne počne njega da proganja. Činilo se đa u poslednje vreme mnoge žene to rade. Je li Tilin promenila nešto na njemu da bi ga žene proganjale kao što je ona to radila? Ne. To je bilo šašavo. Vetar mu je uhvatio ogrtač, zabacivši mu ga preko ramena, ali on je bio suviše zamišljen da bi se baktao s time. Dve vitke žene akrobate, pomislio je osmehnule su mu se dok je prolazio, a on im uzvrati i pokloni im se što je bolje mogao. Tilin ga nije promenila. Još je isti čovek.
