Lukina menažerija bila je pedeset puta veća nego što mu je Tilin rekla, možda i više raštrkana zbrka šatora i kola veličine ovećeg sela. I pored vremenskih prilika, mogao je da vidi mnoge izvođače kako vežbaju. Zena u lepršavoj beloj bluzi i čakširama pripijenim poput njegovih ljuljala se napred-nazad na užetu pričvršćenom između dve visoke motke, a onda se bacila s njega i nekako se nogama uhvatila za uže baš pre nego što je udarila u zemlju. Onda se iskrenula da se uhvati za uže rukama, izvukla se do svog sedišta i ponovo otpočela isto. Nedaleko odatle, neki čovek je trčao na vrhu jajastog točka, dugačkog bar dvadeset stopa, postavljenog na postolje: kada bi projurio preko njegovog najužeg dela, dizao se iznad zemlje mnogo više nego što je bila ona žena koja će ubrzo slomiti svoj blesavi vrat. Met odmeri muškarca razgolićenih grudi koji je kotrljao tri sjajne lopte niz ruke i oko ramena ni za trenutak ih ne dotičući šakama. To je bilo zanimljivo. Možda bi to mogao i sam da izvede. Bar ga te lopte ne bi ostavile slomljenog, niti da krvari. Toga je imao i previše, za ceo život.
No ono što mu je stvarno privuklo pogled bili su nizovi konja. Dugi redovi konja gde je dvadesetak ljudi, dobro uvijenih zbog zime, lopatama ubacivalo balegu u ručna kolica. Na stotine konja. Pričalo se da je Luka pružio zaštitu nekom seanšanskom krotitelju životinja, a za to je bio nagrađen proglasom, koji je potpisala sama gospa Surot, kojim mu je bilo dopušteno da zadrži sve svoje životinje. Metov sopstveni konj Kockica bio je na sigurnom, spasen od oduzimanja po naredbi gospe Surot jer se nalazio u štalama Tarezinske palate, ali Met nije imao predstavu kako da škopca izvuče odatle. To je bilo kao da mu je Tilin vezala povodac, a ona nije nameravala da ga otpusti u skorije vreme.
Okrenuvši se nazad, razmišljao je da li da pošalje Vanina da ukrade nekoliko konja iz menažerije, ukoliko mu propadnu pregovori s Lukom. Po onome što je Met znao o Vaninu, za tog neobičnog čoveka to će biti opuštena večernja šetnja. Koliko god da je bio debeo, Vanin je mogao da ukrade ili jaše svakog konja ikada oždrebljenog. Nažalost, Met je smatrao da sam ne bi izdržao u sedlu duže od jedne milje. Ipak, to je bilo nešto o čemu se moglo porazmisliti. Postajao je očajan.
Šepajući, mrzovoljno je posmatrao pelivane i žonglere i akrobate koji su vežbali, pitajući se kako se našao u ovom sosu. Krvi mu i pepela! On je ta’veren! Trebalo je da oblikuje svet prema sebi! Ali on je ovde, zaglavljen u Ebou Daru. Tilinin ljubimac i igračka ta mu žena nije dopustila ni da se potpuno oporavi pre nego što je ponovo skočila na njega kao patka za bubom! dok su se svi ostali lepo izvukli iz toga. Sa svim onim Srodnicama koje su tapkale za njom poput ovaca, Ninaeva je verovatno zapovedala svima koji joj se nađu na vidiku. Čim Egvena bude shvatila da one potpuno prolupale Aes Sedai, koje su je naimenovale za Amirlin a da to stvarno ne misle, Talmanes i Družina Crvene ruke bili su spremni da pobegnu s njom. Svetlosti, Elejna je do sada verovatno već ponela Ružinu krunu, ako je iole zna! Rand i Perin verovatno lenčare pred vatrom u nekoj lepoj palati, pijuckajući vino i pričajuči viceve.
On iskrivi lice i protrlja čelo jer mu se učinilo da mu se bleda bujica boja uskovitlala u glavi. To se u poslednje vreme događalo kad god bi pomislio na nekog od njih dvojice. Nije znao zbog čega, a nije ni želeo da zna. Samo je želeo da to prestane. Kad bi samo mogao da se izvuče iz Ebou Dara. I da ponese sa sobom tajnu vatrometa, naravno, ali u svako doba bi se opredelio za beg naspram tajne.
Tom i Beslan su još uvek bili tamo gde ih je i ostavio, pijući s Lukom pred njegovim gizdavo ukrašenim kolima, ali im se nije odmah pridružio. Luki se, zbog nečega, Met Kauton ni najmanje nije dopao, već na prvi pogled. Met je imao isto mišljenje o njemu, ali s razlogom. Luka je imao uobraženo, samozadovoljno lice, a kezio se svakoj ženi koja bi se pojavila na vidiku. A činilo se kako misli da bi svaka žena na svetu uživala da ga gleda. Svetlosti, taj je čovek oženjen!
Ispružen u pozlaćenoj stolici, mora biti ukradenoj iz palate, Luka se smejao i gospodski mahao rukama ka Tomu i Beslanu koji su sedeli na klupama pored njega. Zlatne zvezde i komete prekrivale su Lukin jarkocrveni kaput i ogrtač. Jedan Krpar bi pocrveneo! A njegova bi kola naterala Krpare na plač! Mnogo veća od Aludrinih kola-radionice, ta stvarčica izgledala je kao da je lakirana. Celom dužinom kola ponavljale su se srebrne mesečeve mene, a zlatne zvezde i komete prekrivale su ostatak crvene i plave površine. Naspram te pozadine, Beslan je delovao gotovo neupadljivo u svom kaputu i ogrtaču ukrašenom pticama u brišućem letu. Tom, koji je zglobovima prstiju brisao vino sa svojih dugih belih brkova, delovao je potpuno sumorno u vuni bronzane boje i s tamnim ogrtačem.
