Dok su joj se suze slivale niz lice, Betamin je privijala kupu uz grudi, kao da pokušava samu sebe da zagrli. Ako je pokušavala da se ne trese, onda joj to nikako nije polazilo za rukom. Drhteći, piljila je u Egeanin, ili možda u nešto iza nje. Nešto užasavajuće. Vatra još nije bila ugrejala veći deo sobe, ali Betaminino lice bilo je orošeno znojem. „ ...A ako sazna za Renu i Setu“, penila je, „znaće zasigurno! Ustremiće se na mene i ostale sul’dam! Moraš ga zaustaviti! Ako me odvede, daću mu tvoje ime! Hoću!“ Iznenada, ona nesigurno podiže nakrivljenu kupu do usana i iskapi je, zagrcnuvši se i kašljući, a onda je pruži Bejlu da joj je dopuni. On se nije pomerio. Izgledao je kao da ga je neko raspalio sekirom po glavi.
„Ko su Rena i Seta?“, upita Egeanin. Bila je uplašena koliko i sul’dam, ali je, kao i uvek, svoj strah držala čvrsto privezan za jarbol. „Šta bi to Tragač mogao da sazna o njima?“ Betamin skrenu pogled, ne usuđujući se da je pogleda u oči, a ona je smesta znala. „one su sul’dam, je li tako, Betamin? I one su bile stavljene u ogrlicu, baš kao i ti.“
„One služe Surot“, promuca žena. „Mada, nikada im nije dozvoljeno da vode damane. Surot zna.“
Egeanin umorno protrlja oči. Možda je i postojala zavera, na kraju krajeva. Ili je Surot krila ko su te dve da bi zaštitila carstvo. Carstvo je zavisilo od sul’dam; njegova snaga bila je izgrađena na njima. Novosti da su sul’dam žene koje mogu da usmeravaju moglo je do srži uzdrmati carstvo. Iznenada se i sama oseti uzdrmano. Možda i razbijeno. Ona sama nije oslobodila Betamin samo zbog dužnosti. Toliko se toga promenilo u Tančiku. Više nije verovala kako bi svaka žena koja može da usmerava trebalo da nosi ogrlicu. One koje počine zločine sigurno, i možda one koje odbiju da polože zakletvu Kristalnom prestolu, i ... Nije znala. Nekada joj je život bio sastavljen od ubeđenja, čvrstih poput stena, poput zvezda vodilja koje nikada ne blede. Želela je da joj se vrati stari život. Želela je neka ubeđenja.
„Pomislila sam“, započe Betamin. Ako ne prestane da gricka usne, ništa joj od njih neće ostati. „Moja gospo, ako bi Tragač ... doživeo nezgodu ... možda bi s njim nestala i opasnost.“ Svetlosti, ta je žena
Egeanin ustade, a sul’dam je, nemajući izbora, morala da je prati. „Razmisliću o svemu, Betamin. Dolazićeš da me posetiš svakoga dana kada si slobodna. Tragač će to očekivati. Dok ne odlučim, ti ništa nečeš preduzimati. Razumeš li me? Ništa osim tvojih dužnosti i onoga što ti kažem.“ Betamin je razumela. Toliko joj je laknulo što će se neko drugi pobrinuti za tu opasnost da je klekla pred Egeanin i poljubila joj ruku.
Gotovo izguravši tu ženu iz sobe, Egeanin zatvori vrata, a onda zafrljači kupu o kamin. Ova udari u cigle, odbi se i otkotrlja se preko ćilimčeta na podu. Bila je ulubljena. Te kupe bio joj je poklonio otac kada je dobila prvo zapovedništvo. Činilo joj se da je sva snaga iscurila iz nje. Taj je Tragač isprepletao mesečinu i načinio omču koja ju je stiskala oko vrata. Ako je, umesto toga, ne proglase vlasništvom. Stresla se od te pomisli. Šta god da uradi, Tragač ju je držao u stupici.
„Mogu da ga ubijem", Bejl protegnu ruke, široke koliko i ostatak njegovog tela. „On je mršav, koliko se sećam. Naviknut da svi slušaju njegovu reč. Neće očekivati da mu neko polomi vrat.“
„Nikada ga nećeš naći da bi ga ubio, Bejle. Neće se dva puta sastati s njom na istom mestu, a čak i da je pratiš dan i noć, moguće je da će dolaziti prerušen. Ne možeš da ubiješ svakog muškarca s kojim bude razgovarala.“ Ukrutivši kičmu, odmarširala je do stola na kome je stajao njen kovčežić za pisanje i podigla poklopac. Talasima ukrašen kovčežić za pisanje, sa srebrom okovanom mastionicom i srebrnom posudom za pesak bio je poklon njene majke kada je dobila svoje prvo zapovedništvo. Uredno poređani listovi hartije nosili su njen novodobijeni grb, mač i iskrivljeno sidro. „Napisaću ti oslobađajuće pismo“, rekla je, zamačući srebrno pero, „i daću ti dovoljno novca da platiš putovanje“ Pero je svetlucalo na stranici. Oduvek je imala dobar rukopis. Zapisi u brodskom dnevniku morali su da budu čitljivi. „Nije dovoljno da sebi kupiš brod, ali bojim se da ćeš morati time da se zadovoljiš. Otići ćeš prvim brodom koji bude isplovljavao. Obrij i ostatak glave, i ne bi trebalo da imaš nikakve neprilike. Još uvek je zapanjujuće videti da ćelavi muškarci ne nose perike, ali do sada izgleda da niko nije ...“ Zasoptala je kada joj je Bejl istrgao stranicu pravo ispod pera.
„Ako me oslobodiš, više ne možeš da mi zapovedaš“, rekao je. „Sem toga, moraš se pobrinuti da mogu da se izdržavam ako me oslobodiš.“ Bacio je stranicu u vatru i posmatrao je kako tamni i uvija se. „Brod, rekla si, i držaću te za to.“
