„Slušaj me dobro i poslušaj“, rekla je svojim najboljim glasom, onim za brod sa četiri palube, ali to na njega nije ni najmanje uticalo. Mora da je prokleta haljina kriva za to.
„Potrebna ti je posada“, nadglasao ju je, „a ja mogu da ti je pronađem, čak i ovde.“
„Kako bi mi posada mogla pomoći? Nemam brod. A da ga imam, kuda bih mogla da otplovim a da me Surot ne pronađe?“
Bejl slegnu ramenima kao da to nije bitno. „Posada, prvo. Prepoznao sam onog momka u kuhinji, onog s curom na krilu. Prestani da kriviš lice. Nema nikakve štete u malo ljubljenja.“
Ona se ispravi, spremna da ga čvrsto ispravi. Mrštila se, nije krivila lice, zato što su to radili na javnom mestu, kao neke životinje, a ovaj je bio njeno vlasništvo! Ne sme tako da joj se obraća!
„Zove se Met Kauton“, nastavi Bejl iako je ona zaustila. „Po njegovoj odeći, jeste napredovao u svetu, i to prilično. Prvi put kada ga jesam video, on bejaše u seljačkom kaputu, bežeći od Troloka na mestu koga se i sami Troloci jesu plašili. Poslednji put, pola mesta Beli Most je on spalio, ili kao da jeste, a Mirdraal jeste pokušavao da ubije njega i njegove prijatelje. Nisam to lično video, ali bilo šta više jeste više nego što mogu da poverujem. Svako ko može da preživi Troloke i Mirdraala jeste koristan, ja mislim. Pogotovo sada.“ „Jednog dana“, zarežala je, „moraču da vidim neke od tih Troloka i Mirdraala o kojima toliko pričaš.“ To nije moglo da bude ni upola toliko strašno kako je on opisivao.
On se iskezi i odmahnu glavom. Znao je šta ona misli o tom, takozvanom, Nakotu Senke. „Još bolje, mladi gospar Kauton imao je društvo na mom brodu. Dobar čovek za ovaj položaj, takođe. Jednog ti poznaješ. Tom Merilin.“
Egeanin zadrža dah. Merilin je bio lukav starac. Opasan starac. A bio je sa one dve Aes Sedai kada se upoznala s Bejlom. „Bejle, postoji li neka zavera? Reci mi. Molim te?“ Niko nije govorio ’molim’ vlasništvu, čak ni so’đinu. Ne, osim ako nešto ne želi toliko, u svakom slučaju.
Ponovo odmahujući glavom, on se nasloni na kameni okvir kamina i namršti se na plamenove. „Aes Sedai pletu zavere kao što ribe plivaju. Moguće je da spletkare nešto sa Surot, ali pitanje jeste može li ona da spletkari s njima? Ja jesam video kako ona posmatra damane, kao da one jesu šugavi psi s buvama i zaraznim bolestima. Može li ona uopšte da razgovara s jednom Aes Sedai?“ On podiže pogled, a oči su mu bile jasne i otvorene; ništa nije skrivao. „Ja govorim ovo istinito. Tako mi groba moje bake, ja ne znam ni za kakvu zaveru. Ali ako bih znao za deset, ja još uvek ne bih dopustio tom Tragaču, niti bilo kome drugom, da ti naudi, koliko god da me to košta.“ Upravo tako nešto bi neki odani so’đin izgovorio. Pa, nijedan so’đin za koga je čula ne bi bio toliko otvoren, ali osećanja su bila ista. Samo, ona je znala da on to nije tako mislio, da nije mogao tako da misli.
„Hvala ti, Bejle.“ Smiren glas bio je neophodan za zapovedanje, ali ona je bila ponosna što je i sad bio takav. „Pronađi tog gospara Kautona i Toma Merilina, ako možeš. Možda nešto i može da se učini.“
On je propustio da se pokloni pre nego što ju je napustio, ali ona nije ni pomislila da ga prekori. Ni sama nije nameravala da pusti tog Tragača da je odvede. Šta god da bude potrebno, učiniće da bi ga zaustavila. To je odlučila pre nego što je oslobodila Retamin. Ispuni ulubljenu krpu rakijom, do ruba, nameravajući da se napije toliko da ne može ni da razmišlja, ali umesto toga je sedela, piljeći u tamnu tečnost i ne ispijajući ni kap. Šta god da bude potrebno. Svetlosti, nije ništa bolja od Betamin! Ali to saznanje ništa ne menja. Šta god da bude potrebno!
Pijaca Amara bila je jedna od tri u Far Madingu na kojima je strancima bilo dozvoljeno da trguju, ali, i pored naziva, ogroman trg uopšte nije ličio na pijacu, niti je bilo tezgi i izložene robe. Nekoliko jahača na konjima, šačica zatvorenih nosiljki s nosačima u šarenim livrejama i poneka kočija navučenih zavesa na prozorima probijali su se kroz razređenu, ali živahnu gomilu kakva se mogla videti u svakom velikom gradu. Većina je bila dobro umotana u ogrtače kako bi se zaštitila od jutarnjih vetrova koji su duvali s jezera oko grada, a žurili su mnogo više zbog hladnoće negoli zbog nekog neodložnog posla. Oko tog trga, baš kao i na druge dve pijace za strance, visoke kamene kuće bankara stajale su rame uz rame s gostionicama s krovovima od škriljca u kojima su odsedali strani trgovci i četvrtastim kamenim skladištima bez prozora gde im je stajala roba, a sve to beše nagomilano pored kamenih konjušnica i kamenom ograđenih kolskih dvorišta. Far Mading je bio grad kamenih zidova i krovova od škriljca. U ovo doba godine gostionice su, u najboljem slučaju, bile tek do četvrtinc popunjene, a skladišta i kolska dvorišta još praznija. Međutim, kada dođe proleće i trgovina u potpunosti oživi, trgovci će plaćati trostruko za svaki prostor koji budu mogli da pronađu.
