Iznenada je postala svesna Birgite. Druga žena bila je ljuta - to je učestalo u poslednje vreme - i približavala joj se. Veoma je ljuta i vrlo brzo dolazi. Od te preteče mešavine Elejni je u glavi zazvonilo na uzbunu.
Smesta je naredila povratak u palatu najkraćim mogućim putem - tuda će Birgita doći, veza će je dovesti pravo do Elejne - i na sledečem skretanju okrenuše na jug, u Ulicu igala. Bila je to u stvari prilično široka ulica, mada je krivudala poput reke, niz jedno brdo i uz sledeće, ali ranije pokolenjima puna proizvođača igala. Sada je među grnčarima i krojačima i svim mogućim radnjama, osim proizvođača igala, bilo nagurano nekoliko omanjih gostionica i krčmi.
Pre nego što su i stigli do Unutrašnjeg grada, Birgita ih sustiže dok su se penjali Kruškarevim putem, gde se šačica prodavača voća još držala radnji koje su poticale još iz Išarinih dana, mada je u ovo doba godine malo šta moglo da se nađe u njihovim izlozima. I pored gužve, Birgita dogalopira, s crvenim ogrtačem koji je lepršao za njom, razgoneći ljude pred sobom levo i desno; usporila je stamenog sivca tek kada ih je ugledala pred sobom.
Da iskoristi svoju žurbu, za trenutak je odmeravala stražarke i odvratila na Kasijlin pozdrav, a onda okrenula ždrepca da pođe uz Elejninog. Za razliku od njih, nije nosila ni mač ni oklop. Sećanja na njene prošle živote bledela su - govorila je kako se više ničega pre podizanja Bele kule ne seća najjasnije, mada bi delići ipak ponekad isplivali - ali jednoga se, tvrdila je, seća sasvim jasno. Svaki put kada je pokušala da upotrebi mač, gotovo da se ubila, a to se dogodilo u više navrata. Međutim, luk joj je u kožnom omotaču visio sa sedla, dok se s druge strane nalazio tobolac prepun strela. Ključala je od besa, smrknuta, namrštivši se još više kada je progovorila.
„Upola smrznut golub malopre je doleteo u golubarnik palate donoseći novosti iz Aringila. Ljudi koji su pratili Nijanu i Eleniju upali su u zasedu i pobijeni su na pet milja od grada. Srećom, jedan konj se vratio s krvavim sedlom, ili ne bismo to znali još nedeljama. Sumnjam da smo imali toliko sreće da su ih oteli razbojnici zarad otkupa."
Vatrenjak poče da se obada, a Elejna ga oštro zauzda. Neko iz gomile povika nešto što je mogla biti podrška Trakandovima. Ili nije. Prodavci koji su pokušavali da privuku mušterije bili su dovoljno bučni da to priguše. „Znači, imamo uhodu u palati“, rekla je, a onda se napućila, želeći da je uspela da zauzda jezik pred Sarijetom.
Činilo se da Birgitu nije briga za to. „Osim ako se uokolo ne muva neki ta’veren o kome nemamo pojma“, suvo je odvratila. „Možda ćeš mi sada dopustiti da ti dodelim telohranitelja. Samo nekoliko pažljivo izabranih stražarki i..."
„Ne!“ Ta je palata bila njen dom. Neće je u njemu čuvati. Bacivši pogled ka Smeđoj, uzdahnula je. Sarijeta ih je veoma pažljivo slušala. Sada više nije imalo smisla pokušavati da bilo šta sakriju. Bar ne ovoga puta. „Jesi li obavestila glavnu domaćicu?"
Birgita je odmeri postrance, što joj je, s navalom zgroženosti koju je osetila kroz njihovu vezu, reklo da ne pokušava da uči baku kako se plete. „Namerila je da ispita svakog od slugu ko nije najmanje pet godina služio tvojoj majci. Nisam sigurna da ih neće podvrći pravom ispitivanju. Njeno lice, kada sam joj saopštila ovo, reklo je dovoljno: treba da budem srećna što sam uspela da napustim njene radne odaje u komadu. Sama ću proveriti ostale." Mislila je na Stražu, ali to ne bi rekla tamo gde je Kasijla i ostale mogu čuti. Elejna je smatrala da je sve to malo verovatno. Sve to prikupljanje novih stražarki zaista je svakome savršeno otvaralo put da ubaci doušnika, ali bez ikakve sigurnosti da će se isti naći negde gde bi mogao saznati išta korisno.
„Ako ima uhoda u palati", tiho reče Sarijeta, „može biti i nečeg goreg. Možda bi trebalo da prihvatiš predlog gospe Birgite i uzmeš telohranitelje.
Dešavalo se to i ranije." Birgita pokaza zube Smeđoj sestri; to je bio veoma jadan pokušaj osmeha. Koliko god da je mrzela da je oslovljavaju po zvanju, ipak je pogledala u Elejnu s mnogo nade.
„Rekla sam ne, i ostajem pri tome!", brecnu se Elejna. Neki prosjak, koji je sa krezavim osmehom i kapom u ruci prilazio toj sporoj skupini, trže se i šmugnu u gomilu pre nego što je stigla i pomisliti da posegne za vrećicom. Nije bila sigurna koliko je od te ljutnje bilo njeno, sopstveno, a koliko je priticalo od Birgite, ali u svakom slučaju, bila je primerena.
„Trebalo je da sama odem po njih“, ogorčeno je zarežala. Umesto toga, izatkala je prolaz za glasnika, a ostatak dana provela na sastancima s trgovcima i bankarima. „U najmanju ruku, trebalo je da pošaljem ceo odred iz Aringila kao pratnju. Desetoro je mrtvo jer sam ja zabrljala! Što je još gore - Svetlost mi pomogla, to
