Tornjevi ponoći полностью

Timot odjuri. „Joeli", nastavi Ituralde, „tvoj posao je da okupiš svoje snage i da ih sprečiš da jurcaju po gradu kao..." On zastade. Hteo je da kaže „kao da je Tarmon krvavi Gai’don". Plamen me spalio! „... Kao da niko ne zapoveda. Ako ćemo da se odbranimo, moramo da budemo uređeni i da znamo šta radimo. Hoću da za deset minuta četiri konjička odreda budu obrazovana u dvorištu. Izdaj naređenja."

„Razumem, milostivi", odgovori Joeli i požuri da posluša.

„O", dodade Ituralde okrećući se. „Biće mi potrebna dvoja kola drva i koliko god buradi sa uljem možeš da nađeš, kao i svi ranjenici u obe vojske koji još mogu da trče, ali imaju rane na licima ili rukama. Takođe, dovedi mi sve u gradu koji su ikada u životu držali luk. Polazi!"

Skoro sat vremena kasnije Ituralde je stajao s rukama iza leđa i čekao. Sklonio se s balkona i gledao kroz prozor, da se ne bi izlagao neprijatelju - ali i dalje je imao dobar pogled na bitku.

Red Aša’mana ispred palate naposletku je počeo da slabi. Dali su mu skoro sat vremena, suzbijajući talas za talasom Troloka, koristeći Moć tako da je to izazivalo strahopoštovanje. Srećom, neprijateljski usmerivači još se nisu pojavili. Nadao se da su nakon onog udara iscrpljeni i iznureni.

Sa onim tmurnim oblacima koji su pritiskali s neba i ruljom tamnih prilika od kojih su se padine ispred grada crnele, kao da je bio sumrak. Srećom, Troloci nisu poneli ni lestve ni opsadne kule. Samo je talas za talasom napadao onaj procep, dok su ih Mirdraali terali napred.

Neki od ljudi u crnim kaputima već su se šepajući povlačili. Delovali su potpuno iscrpljeno. Preostali su uputili još jedan - poslednji - blesak Vatre i pokidali Zemlju, a onda pošli za svojim saborcima. Kao što im je i naredio, ostavili su procep potpuno bez odbrane.

Hajde, pomislio je Ituralde dok se dim razilazio.

Troloci su počeli da žmirkaju kroz dim, penjući se preko lešina onih koje su Aša’mani pobili. Nakot Senke trčao je na kopitarna ili debelim šapama. Neki su njušili vazduh.

Ulice iza procepa bile su pune pažljivo razmeštenih ljudi koji su bili okrvavljeni i ranjeni. Oni zavrištaše kada Troloci uđoše u grad, bežeći kao što im je naređeno. Verovatno da njihov strah nije bio nimalo lažan. Prizor je delovao još strašnije sada kada se mnoge okolne zgrade puše, krovova u plamenu i s dimom koji im je kuljao kroz prozore. Troloci neće znati da su krovovi od šindre napravljeni tako da se ne pale, a da je zakonom zabranjeno da u zgradama bude previše drveta.

Ituralde zadrža dah. Troloci napustiše bojni poredak i pojuriše u grad, zavijajući i urlajući, dok su se skupine odvajale od glavne gomile kako su primećivale prilike za klanje i pljačkanje.

Vrata iza Ituraldea uz tresak se otvoriše i Joeli ulete u prostoriju. „Poslednji redovi su na položaju. Je li uspelo?"

Ituralde nije odgovarao; dokaz se vidi u dvorištu. Troloci su pretpostavili da je bitka dobijena - aša’mansko prosipanje Moći odavalo je utisak poslednjeg uporišta, a grad je delovao kao da je u potpunoj pometnji. Troloci su jurili niz ulice očigledno razdragano, a čak su i Mirdraali koji su ušli u grad delovali opušteno.

Troloci su izbegavali zapaljene zgrade i palatu, koja je bila zazidana. Zaputili su se dublje u grad, u poteri za vojnicima u bekstvu, niz široku aveniju na istočnoj strani grada. Pažljivo postavljene gomile skršenog kamenja ohrabrile su većinu njih da pođe tuda.

„Kapetane Joeli, da li i dalje stremiš da postaneš vojskovođa?", tiho upita Ituralde.

„Moja stremljenja nisu bitna", odgovori Joeli. „Ali čovek je budala ako se ne nada da će nešto naučiti."

„Onda primi na znanje ovaj nauk, sine." Kapci na prozorima širom se otvoriše na zgradama duž avenije kojim su Troloci prošli. Lukonoše pojuriše na balkone. „Ako ikada makar posumnjaš da radiš ono što neprijatelj očekuje od tebe, uradi nešto drugo."

Strele poleteše, a Troloci stadoše da umiru. Veliki samostreli iz kojih su izletale strele velike skoro kao koplja ciljali su Seni, tako da su mnogi Mirdraali bauljali preko kaldrme, ne znajući da su već mrtvi, dok je na desetine Troloka vezanih za njih crkavalo. Zbunjena, pobesnela još živa čudovišta zaurlaše i počeše da gruvaju u vrata zgrada krcatih strelcima - ali istog tog trena začu se grmljavina. Kopita. Najbolji Joelijevi konjanici jurnuše niz ulice, držeći uprta koplja. Pogaziše Troloke i pobiše ih.

Grad se pretvorio u ogromnu zasedu. Čovek ne bi mogao ni da poželi bolje položaje za strelce od onih zgrada, a ulice su taman dovoljno široke da omoguće juriš onima koji ih poznaju. Troloci prestaše da urlaju od radosti i zavrištaše od bola, gazeći jedan drugoga u žurbi da pobegnu. Oni uđoše u dvorište ispred razvaljenog zida.