Tornjevi ponoći полностью

Snel se nasmeši Metu. „Izgleda da ti niko nije odgovorio,prijatelju. Valjda ćeš morati da nam veruješ. Nije trebalo da baciš kocke ako nisi znao pravila. A sada, hoćeš li da platiš ili...“

Riti razrogači oči i žurno ustade, pa uhvati svog prijatelja za ruku. Prisloni glavu uz njegovu i prošaputa mu nešto. Snel pogleda Metov medaljon, a onda diže glavu i pogleda Meta pravo u oči.

Met klimnu.

„Izvinjavamo se“, reče Riti i otetura se. Druga dvojica mu se pridružiše ostavljajući svoje kocke i novac na podu.

Met nehajno kleknu, pa pokupi novac i sasu ga sebi u kesu. Kocke je ostavio. Nalivene su tako da stalno padaju trojke. To je ocenio na osnovu nekoliko brzih bacanja pre nego što je novac položen u opkladu.

Krčma je bila prepuna šaputanja, kao što se mravi roje preko leša. Stolice su se odgurivale od stolova. Razgovori su menjali ritam - neki se stišavali, a drugi ubrzavali. Met ustade da krene. Ljudi su mu se žurno sklanjali s puta.

Met ostavi zlatnu krunu na rubu šanka, pa nakrivi šešir da pozdravi Heča, gostioničara. Čovek je stajao iza šanka i brisao čašu, a njegova žena je bila pored njega. Žena mu je lepa, ali Heč ima batinu samo za ljude koji je predugo gledaju. Zato ju je Met pogledao samo na tren.

Met skide svoj crni šal i baci ga na pod. Svejedno je sada rupa u njemu. Izađe u mrak, a kocke prestaše da grme u njegovoj glavi istog tog trena.

Vreme je da se baci na posao.

Izađe na ulicu, čelo veče je proveo ne krijući lice. Bio je siguran da su ga nekoliko puta prepoznali, i to uglavnom ljudi koji su se nakon toga bez reči iskrali u mrak. Dok je hodao niz trem gostionice, primetio je kako se ljudi sakupljaju iza prozora i u dovratku.

Met pokuša da se ne oseća kao da su svi ti pogledi zapravo noževi koji ga bodu u leđa. Svetlosti, osećao se kao da opet visi s vešala. Diže ruku i opipa ožiljak na obrazu. Dugo je prošlo otkad je poslednji put nekuda išao otkrivenog vrata. Čak je i s Tajlin obično nosio šal.

Ali noćas će plesati sa Džekom iz Senke. Priveza svoj medaljon za ašandarei, tako da je medaljon bio priljubljen uz pljosnati deo sečiva, a jedna njegova ivica visila preko vrha oružja. Biće teško koristiti oružje - da bi medaljon dodirnuo telo, moraće u većini slučajeva udarati pljoštimice - ali tako će imati daleko veći dohvat nego da zamahuje rukom.

Kada priveza medaljon za sečivo, odabra pravac i zaputi se njime. Nalazio se u Novom gradu, koji je bio prepun zgrada podignutih ljudskim rukama i predstavljao je suprotnost lepim ogijerskim građevinama u ostatku Kaemlina. Tu su zgrade lepo sazdane, ali su uzane i zbijene.

Prva skupina pokuša da ga ubije pre nego što je prešao jednu ulicu od Glasine kruže. Bilo ih je četiri. Dok su jurišali na njega, nekoliko senki je skočilo iz obližnje uličice, na čelu s Talmanesom. Met se okrenu prema ubicama, koji se ukopaše kada mu se pridružiše njegovi vojnici. Ulične protuve se dadoše u beg, a Met klimnu Talmanesu.

Pripadnici Družine opet se stopiše s mrakom, a Met nastavi svojim putem. Hodao je lagano, noseći ašandarei na ramenu. Njegovim ljudima je bilo rečeno da se drže dalje od njega, sem ako ga neko napadne.

U narednih sat vremena bili su mu potrebni još tri puta, a svaki put zbog sve više siledžija. Poslednjeg puta, Družina i on zaista su se sukobili s plaćenim ubicama. Siledžije nisu bile ravne uvežbanim vojnicima, čak ni na mračnim ulicama koje su im dom. Nakon tog sukoba, petorica siledžija ostalo je mrtvo, a samo jedan od njegovih ljudi ranjen. Met je poslao Harvela da se vrati u logor, i dvojicu s njim da ga paze.

Noč je sve više odmicala. Met je počeo da se brine da će to morati da ponavlja svake noći, ali onda je primetio nekoga na ulici ispred sebe. Kaldrma je bila klizava od sumaglice koja je nešto ranije pala pa se raspršila, tako da se polumesec odražavao na njoj.

Met stade i spusti oružje s ramena.. Nije mogao da razazna pojedinosti u vezi s tom prilikom, ali po stavu...

„Misliš da mene uhvatiš u zasedu?“, upita ga golam kao da mu je to smešno. „S tvojim ljudima koji su gnjecavi i prezreli i koji tako lako ginu, skoro na običan dodir?“

„Više mi je muka od toga da me neko proganja", glasno kaza Met.

„Pa mi se zato predaješ u ruke? Baš ljubazno od tebe."

„Što da ne“, odvrati Met, spuštajući ašandarei tako da se mesečina presijavala po lisičjoj glavi. „Samo pazi na oštricu."

Stvor kliznu ka njemu, a Metovi ljudi zapališe svetiljke. Pripadnici Družine spustiše ih na tle, pa se izmaknuše, a nekoliko njih odjuri da prenese poruke. Dobili su stroga naređenja da se ne mešaju. Noćašnji dogovori verovatno će do krajnjih granica nategnuti zavete koje su mu u vezi s tim dali.

Met se ukopa i sačeka golama. Samo bi neki heroj jurišao na takvu zver, a on nije krvavi heroj. Mada će njegovi ljudi pokušati da sve prolaznike sklone sa ulica, pokušavajući da u okolini ne bude nikoga, kako se golam ne bi uplašio i pobegao. To nije herojstvo. Ali možda jeste glupost.