Vuk nestade, ali Perin nastavi. Nije mogao da objasni šta ga to vuče, ali znao je da mora da posvedoči. Neko mora. Učinilo mu se kao da već satima hoda, usredsređen na samo dve stvari: na sprečavanje da ga vetar ne zahvati i na to da stavlja nogu pred nogu.
Oluja je bivala sve jača. Tu gde se nalazio bilo je tako gadno da nije bio u stanju da se potpuno zaštiti od oluje, već samo od njenih najgorih posledica. Prošao je pored nazubljenog ruba gde je vrh planine bio skršen, pa počeo da ga sledi, pogrbivši se kako bi se zaštitio od naleta vetra. Sa obe strane nazubljenog grebena bio je strm pad. Vetar dunu tako snažno da se odeća vijorila na njemu, a morao je da začkilji od prašine i snega u vazduhu.
Ali on nastavi dalje, stremeči ka vrhu koji se dizao pred njim, pravo iz razvaljene planinske padine. Znao je da će tamo naći ono što traži. Taj užasni kovitlac je odraz u vučjem snu nečega velikog i strašnog. U tom mestu neke stvari su stvarnije nego u svetu jave. U snu se oluja odražava zato što se dešava nešto veoma važno. Brinuo se da je reč o nečemu užasnom.
Perin nastavi, probijajući se kroz sneg i puzeći uz stenje, a prsti su mu se toliko lepili za ledeni kamen da je ostavljao kožu na njemu. Ali u poslednjih nekoliko nedelja mnogo toga je naučio. Preskakao je provalije koje ne bi trebalo da može da preskoči i pentrao se uz stene koje bi trebalo da su previsoke za njega.
Jedna prilika je stajala na samom iskrzanom i slomljenom vrhu planine. Perin nastavi ka njoj. Neko mora da gleda. Neko mora da bude prisutan kada se to dogodi.
Naposletku, Perin se uspe uz poslednju stenu i nađe na desetak stopa od vrha. Sada je već mogao da razazna tu priliku, čoveka koji je stajao u samom središtu vrtloga vetrova i nepomično zurio ka istoku. Bio je providan i video se tek slabašno, pošto je odraz stvarnog sveta. Kao senka. Perin nikad nije video ništa ni nalik tome.
Naravno, bio je to Rand. Perin je znao da će to biti on. Jednom rasečenom šakom držao se za kamen, a drugom je držao plašt - stvorio je taj plašt još pre nekoliko litica. Gledajući naviše, treptao je pocrvenelim očima. Morao je svu pažnju posvetiti suzbijanju vetra, da ne bi bio oduvan u oluju.
Munja odjednom blesnu i grom se oglasi prvi put otkad je počeo da se uspinje. Ta munja prelete u luku preko vrha planine i obasja Randovo lice. To strogo i bezizražajno lice kao da je takođe od kamena. Gde su mu nestale obline? Kada je Rand stekao tako mnogo oštrih i pravih uglova? A one njegove oči, kao da su od mermera!
Rand je bio u crno-crvenom kaputu, lepog kroja i izvezenom, a za pojas je pripasao mač. Vetar nije dodirivao Randu odeću. Bila je neprirodno nepokretna, kao da je on zaista kip isklesan od kamena. Jedino što se na njemu pomeralo bila je tamnoriđa kosa, koju je vetar nosio i mrsio.
Perin se držao za stenje kao da mu život zavisi od toga, dok mu je ledeni vetar sekao obraze, a prsti i stopala trnuli toliko da ih je jedva osećao. Brada mu se napunila ledenim prahom i snegom. Nekakvo crnilo se zavrte oko Randa. To nije bio deo oluje; izgledalo je kao da noć curi iz njega. Pipci te tvari izrasli su iz Randove sopstvene kože, kao sićušne šake koje se povijaju i obmotavaju oko njega. To je podsećalo na otelotvoreno zlo.
„Rande!“, zaurla Perin. „Bori se! Rande!“
Glas mu se izgubio na vetru, a svejedno je sumnjao da Rand uopšte može da ga čuje. Tama je nastavila da curi iz njega, kao da tečni katran izlazi Randu iz bora i stvara crnu skramu oko Ponovorođenog Zmaja. Za svega nekoliko trenutaka, Perin jedva da je mogao da nazre Randa kroz to crnilo. Obuhvatilo ga je, odseklo ga i prognalo. Ponovorođeni Zmaj je nestao. Ostalo je samo zlo.
„Rande, molim te...“, prošapta Perin.
A onda - iz tog crnila, iz središta bure i oluje - sićušna iskra svetlosti rascepi zlo. Kao sjaj sveća u veoma mračnoj noći. Svetlost sinu naviše, prema dalekom nebu, kao nekakav svetionik. Tako nejako.
Oluja ga je tukla. Vetrovi su urlali, zavijali i vrištali. Munje počeše da tuku po stenovitom vrhu, razvaljujući komade stenja i parajući tle. Crnilo se uvijalo i kucalo.
Ali svetlost je i dalje sijala.
Mreža pukotina pojavi se na stranicama ljušture crnog zla i svetlost prosija iz nje. Pojavi se još jedna pukotina, pa još jedna. Unutra je bilo nešto snažno, nešto blistavo, nešto
Ljuštura prsnu, ispari i oslobodi stub svetlosti tako snažne i neverovatne da samo što nije spržila Perinu oči. Ali on je svejedno gledao, ne dižući ruku da zakloni predivnu sliku pred sobom. Rand je stajao usred te svetlosti, usta otvorenih kao da urla na nebo iznad sebe. Stub žutog svetla dizao se u vazduh, a oluja kao da je
Bura nestade.
Taj stub ognjenog svetla pretvori se u mlaz sunčeve svetlosti koja je stremila naniže i obasjavala vrh Zmajeve planine. Perin odlepi prste od kamena, s divljenjem gledajući kako Rand stoji sred tog svetla. Perinu se činilo da je prošlo mnogo, mnogo vremena otkad je video neukaljan sunčev zrak.
