Tornjevi ponoći полностью

Vukovi počeše da zavijaju. Bio je to urlik slave i pobede. Perin diže glavu i pridruži se zavijanju, na tren postajući Mladi Bik. Osećao je kako lokva sunčeve svetlosti raste i preliva se preko njega, svojom toplotom proganjajući studeni mraz. Jedva da je primetio kada je Randova prikaza nestala, jer je on za sobom ostavio sunce.

Vukovi se pojaviše oko Perina, kao da su blesnuli usred skoka i premestili se kod njega. Nastavili su da zavijaju, skačući jedni na druge, radujući se i igrajući se na sunčevoj svetlosti dok se prelivala preko njih. Skakač je bio među njima, pa se bacio u vazduh i preleteo preko Perina.

Poslednji lov počinje, Mladi Biče!, zaurla Skakač. Živimo. Živimo!

Perin se okrenu da pogleda mesto gde je Rand stajao. Da je ona tama savladala Randa...

Ali nije. Široko se nasmeši. „Poslednji lov je došao!“, zaurla na vukove. „Neka počne!"

Zavijanjem se saglasiše s njim - zavijanjem glasnim kao što je to maločas bila oluja.

Met iskapi ostatak vina, uživajući u slatkom, hladnom ukusu. Spusti pehar i baci pet kockica iz šake. One se zakotrljaše po drvenom podu krčme, zvekećući jedna o drugu.

Vazduh je bio zagušljiv. Krcat zvucima, psovkama, mirisima. Dim, žestoka pića jetke arome, odrezak zabiberen toliko da se ukus mesa jedva osećao. To je verovatno još i najbolje. Čak i u Kaemlinu, meso se kvari iznenada i nepredvidivo.

Smrdljivi ljudi oko Meta gledali su njegove kockice kako se kotrljaju: jedan je smrdeo na beli luk, drugi na znoj a treći na štavljenje kože. Kosa im je bila krta i prljava, nokti blatnjavi - ali novac im je valjao. Igra se zvala Koronkovo pljuvanje i poticala je iz Šijenara.

Met nije znao pravila.

„Pet kečeva“, reče čovek koji je smrdeo na beli luk. Zvao se Riti. Delovao je kao da mu nešto baš i nije po volji. „To je gubitak."

„Ne, nije“, tiho reče Met. Nema veze to što on ne zna pravila. Zna da je pobedio; oseća to. Sreća ga prati.

I dobro što je tako. Noćas će mu biti potrebna.

Čovek koji je smrdeo na štavljenje kože lati se za pojas, gde je držao opak nož. Zvao se Sedler i brada mu je bila takva da su mačevi mogli da se oštre na njoj. „Prijatelju, mislio sam da ne znaš ovu igru.“

„Ne znam", odgovori Met. „Prijatelju. Ali to je dobitak. Moramo li da se raspitamo po krčmi da bismo videli hoće li neko to potvrditi?"

Trojica se smrknuto zgledaše. Met ustade. Zidovi gostionice bili su tamni od godina koliko su ljudi pušili lule unutra, a prozori - premda od lepog stakla - postali su neprozirni od prašine i dima. Običaj je nalagao da se nikada ne čiste. Na izbledelom natpisu ispred vrata bio je oslikan kolski točak, a zvanično ime krčme bilo je Prašnjavi točak, međutim - svi su je zvali Glasine kruže. To je najbolje mesto u Kaemlinu za slušanje ogovaranja i glasina. Većina njih nije tačna, ali pola zabave je u tome.

Većina ljudi u tom mestu pila je pivo, ali Met je u poslednje vreme počeo da pije dobro crveno vino. „Hoćeš li još, gazda Grimizni?" upita služavka Kati. Bila je to lepotica vrane kose i osmeha tako širokog da je pokrivao pola puta do Kairhijena. Cele noći ona očijuka s njim. Nema veze to što joj je kazao da je u braku. Nije joj se ni nasmešio. Pa, ne mnogo. A i to teško da je bio njegov najbolji osmeh. Neke žene ne mogu da vide kako stvari zaista stoje, čak ni da im je to ispisano na čelima - i to je nepobitna činjenica.

Mahnuo joj je da ode. Noćas samo jedan pehar, za hrabrost. Plamen ga spalio, ali to mu je potrebno. Mireći se sa sudbinom, skide šal s vrata i spusti ga sa strane. Izvuče medaljon s lisičjom glavom - svetlosti, kako se samo dobro oseća što ga opet nosi - i pusti ga da mu visi preko odeće. Nosio je onaj novi crveno-srebrni kaput koji mu je Tom kupio.

Met uze ašandarei s mesta gde ga je naslonio uza zid i skide platnenu navlaku, otkrivajući sečivo, pa ga prebaci preko ramena. „Hej", viknu. „Da li neko u ovom krvavom mestu zna pravila za Koronkovo pljuvanje?"

Trojica s kojima se kockao pogledaše oružje; treći od njih, Snel, ustade pa zadenu palčeve za pojas čakšira, razgrnuvši kaput kako bi pokazao da mu je pripasan kratki mač.

Većina gostiju isprva nije obraćala pažnju na Meta. Krčmom su odzvanjali razgovori, priče o krajiškoj vojsci koja je tuda prošla, o kraljičinoj trudnoći, Ponovorođenom Zmaju, tajanstvenim smrtima ili o ne tako tajanstvenim. Svaki gost je imao svoju glasinu. Neki od gostiju nosili su prnje, a drugi najlepšu moguću odeću. Plemići, ljudi prostog roda - i svi između te dve krajnosti - dolaze u Glasine kruže.

Nekoliko ljudi za šankom pogleda Meta zbog njegovog povika. Jedan se pokoleba, pa trepnu. Met pruži ruku i uze svoj crni šešir širokog oboda sa stola pored sebe, držeći ga za gornji deo, pa ga stavi na glavu. Onaj čovek munu laktom svoje sadrugove. Znojavi i proćelavi čovek s kojim se Met kockao prinese prste bradi, pa je zamišljeno protrlja kao da pokušava da se nečega seti.