Tornjevi ponoći полностью

Ti i Sijuan ćete održati sastanak u Dvorani Kule, ali to će biti lažni sastanak s ciljem da izmami Mesanu i njene poslušnice odakle god da se kriju. Pomoću štitova - i nekoliko sestara koje će motriti iz potaje - moći ćemo da ih uhvatimo u klopku. Sijuan će me pozvati čim one upadnu u zamku."

Ninaeva se namršti. „To je dobar plan, s jednim izuzetkom. Majko, ne dopada mi se da ti budeš u opasnosti. Pusti mene da predvodim tu bitku. Moći ću to da izvedem."

Egvena je odmeravala Ninaevu, a Sijuan je u tom trenutku videla njeno pravo lice. Promišljena. Smela, ali proračunata. Takođe je videla Egveninu iznurenost i breme odgovornosti koje nosi na plećima. Sijuan je dobro znala kakav je to osećaj.

„Priznajem da imaš razloga za zabrinutost", odgovori Egvena. „Otkad sam dopustila da me Elaidine poslušnice zarobe ispred Tar Valona, pitala sam se da li se previše neposredno mešam u stvari i da li se preterano izlažem opasnosti."

„Upravo tako“, odgovori Ninaeva.

„Međutim", nastavi Egvena, „i dalje stoji jednostavna činjenica da među svima nama ja najbolje poznajem Tel’aran’riod. Vas dve ste vešte, istina, ali ja imam više iskustva. U ovom slučaju, ja ne samo da sam predvodnica Aes Sedai, već i alatka koju Bela kula mora da iskoristi." Oklevala je. „Ninaeva, sanjala sam to. Ako ne porazimo Mesanu ovde, sve može biti izgubljeno. Sve će biti izgubljeno. Ovo nije vreme da štedimo svoje alatke, ma koliko one vredne bile.“

Ninaeva krenu da zgrabi pletenicu, ali sada joj je padala samo do ramena. Stisnu zube zbog toga. „Možda si u pravu - ali to mi se ni najmanje ne dopada."

„Aijelski šetači kroz snove", oglasi se Sijuan. „Majko, kažeš da ćeš se sastati s njima. Da li će možda one biti voljne da pomognu? Osećala bih se daleko bolje što ćeš se ti boriti kada bih znala da će te one držati na oku.“

„Da“, odgovori Egvena. „Dobar predlog. Stupiću u dodir s njima pre nego što se sastanemo i uputiti im tu molbu, za svaki slučaj."

„Majko", zausti Ninaeva. „Možda Rand..."

„Ninaeva, ovo se tiče Kule", prekide je Egvena. „Mi ćemo se pozabaviti time."

„U redu."

„A sada", nastavi Egvena, „moramo smisliti kako da raširimo prave glasine, tako da Mesana neće moći da odoli da ne dođe i ne prisluškuje..."

Perin je utrčao u košmar. Vazduh se povijao oko njega, a gradske kuće - ovoga puta kairhijenske, s ravnim krovovima - samo su nestale. Put pod njegovim nogama omekša, kao blato, pa se pretvori u tečnost.

On pljusnu u okean. Opet voda?, razdraženo je pomislio.

Tamnocrvene munje sevale su po nebu, zapljuskujući more talasima krvave svetlosti. Svaki blesak otkrivao je senovita stvorenja kako vrebaju ispod talasa. Bili su to ogromni stvorovi, zli i vijugavi, obasjani grčevitim crvenim munjama.

Ljudi su se držali za olupine nekog broda, vrišteći od užasa i dozivajući voljene. Ljudi na skršenim daskama, žene koje su pokušavale da drže decu iznad vode dok su se divovski talasi kršili preko njih, beživotna tela što su plutala kao vreće žita.

Stvorovi ispod talasa odjednom su napali, grabeći ljude s površine i odvlačeći ih u bezdan, što je pratilo belasanje peraja i oštrih zuba. Voda se ubrzo zacrvenela, ali ne od munja.

Ko god da sanja taj košmar, ima baš uvrnutu maštu.

Perin nije dozvolio da bude uvučen. Potisnuo je strah i nije zaplivao prema daskama. To nije stvarno. To nije stvarno. To nije stvarno.

Iako je to razumeo, jedan deo njega znao je da će umreti u toj vodi. U toj strašnoj i krvavoj vodi. Tuđe ječanje ga je napalo, toliko da je žudeo da pokuša da im pomogne. Znao je da ti ljudi nisu stvarni. Da su samo plod mašte. Ali bilo mu je teško.

Perin poče da se diže iz vode, a tako su se talasi opet pretvarali u čvrsto tle. Ali onda viknu kada ga nešto očeša po nozi. Munje sevnuše kroz vazduh. Jednu ženu pored njega nevidljive čeljusti povukoše ispod površine. Obuzet strahom, Perin se iznenada opet nađe u vodi, pa za svega otkucaj srca na potpuno drugom mestu, ruke prebačene preko dela olupine.

To se ponekad dešava. Ako se makar na tren pokoleba - ako dopusti sebi da na košmar gleda kao da je stvaran - taj košmar ga uvuče i čak ga premesti, uklapajući ga u svoj stravični mozaik. Nešto se kretalo kroz vodu blizu njega, pa se on prenuo i otplivao odatle. Talas ga diže u vazduh.

To nije stvarno. To nije stvarno. To nije stvarno.

Voda je tako hladna. Nešto ga opet dodirnu po nozi, a on vrisnu i zagrcnu se kada mu se usta napuniše slanom vodom.

TO NIJE STVARNO!

Našao se u Kairhijenu, ligama daleko od okeana. Našao se na ulici. Ispod njega je bila tvrda kaldrma. Iz obližnje pekare širio se miris pečenog hleba. Niz ulicu je bio zasađen drvored mladog jasena.

Urlajući, držao se toga što zna dok su se ljudi oko njega držali za naplavine. Perin stisnu šake u pesnice, usredsređujući se na ono što je stvarno.