Tornjevi ponoći полностью

Odjednom, kao da se smrklo. „Opet Al’Tor", procedi Gavin. „Prati me čak i ovde."

„Čak i ovde?" sa smeškom upita ona. „Čini mi se da smo ga upravo u ovim vrtovima i upoznali."

Gavin na to nije odgovorio. Pogledao je ka severu, gledajući kakvo je nebo na toj strani. Bilo je zastrto zlokobnim tmurnim oblacima. „On je otac, zar ne?"

„Da jeste", odbrusi Elejna i ne trepnuvši, „onda bi bilo pametno sakriti tu činjenicu, zar ne? Deca Ponovorođenog Zmaja bila bi mete.“

Gavinu se smučilo. Posumnjao je u to istog trena kada je saznao za njenu trudnoću. „Plamen me spalio", prasnu. „Elejna, kako si mogla? Nakon onoga što je učinio našoj majci!"

„Nije joj ništa učinio", odgovori Elejna. „Mogu da pozovom svedoke i svedoke koji će to potvrditi, Gavine. Majka je nestala pre nego što je Rand oslobodio Kaemlin." Dok je pričala o njemu, pogled joj je bio nežan. „Nešto se dešava s njim. Osećam kako se menja. Kako se pročišćuje. On raspršuje oblake i čini da ruže cvetaju."

Gavin izvi obrvu. Ona misli da ruže cvetaju zbog Al’Tora? Pa, ljubav ume da proizvede da ljudima na pamet padaju čudne stvari, a kada je čovek o kojem je reč zapravo Ponovorođeni Zmaj, možda i valja očekivati izvesnu nerazumnost.

Priđoše malom pristaništu na jezercetu. Pamti kako je kao dete plivao tu, nakon čega je zaradio predavanje. Ne od svoje majke, već od Galada - mada ga je majka pogledala strogo i razočarano. Nikada nikome nije ispričao da je tu plivao samo zbog toga što ga je Elejna gurnula.

„Ti to nikada nećeš zaboraviti, zar ne?“, upita Elejna.

„Šta?“, upita on.

„Razmišljaš o vremenu kada si upao u jezerce za vreme majčinog sastanka s kućom Farah."

„Upao? Ti si me gurnula!“

„Nisam uradila ništa ni nalik tome", odvrati Elejna. „Ti si se pravio važan i popeo si se na jedan stub, pa održavao ravnotežu na njemu."

„A ti si zatresla pristanište."

„Stala sam na njega", odgovori Elejna. „Snažno. Ja sam živahna osoba. Snažan mi je korak."

„Snažan... to je bezočna laž!"

„Ne, samo maštovito iznosim istinu. Ja sam sada Aes Sedai. Nadarene smo za to. A sada, hoćeš li da me odvežeš čamcem na jezero ili nećeš?"

„Ja... Da te odvežem? Kada smo to spominjali?"

„Baš sada. Zar nisi slušao?"

Gavin samo odmahnu glavom i nasmeši se. „Dobro." Iza njih, nekoliko gardistkinja zauze položaje. Uvek su blizu Elejne, a često ih predvodi visoka žena koja je uobrazila da je slika i prilika Birgite iz priče. Mada, možda i zaista liči na Birgitu - ako ništa drugo, predstavlja se tim imenom i služi kao kapetan-general.

Gardistkinjama se pridružila sve veća skupina slugu i glasnika. Poslednja bitka se bliži, a Andor se sprema - a nažalost, mnoge pripreme traže Elejninu neposrednu pažnju. Doduše, Gavin je čuo zanimljivu priču o tome kako su Elejnu pre jedno nedelju dana, ili tako nešto, odneli do gradskih zidina u njenom krevetu. Još mu nije pošlo za rukom da utvrdi je li priča istinita ili ne.

On mahnu Birgiti, koja se namršti dok je on vodio Elejnu do čamčića. „Obećavam da je neću baciti u vodu“, viknu Gavin, pa mrmljajući dodade: „Mada ću možda veslati silovito i prevrnuti nas.“

„Ma ćuti“, reče mu Elejna sedajući. „Barska voda ne bila dobra za decu.“

„Kad smo već kod njih“, reče Gavin, gurajući čamac nogom, pa ulazeći u njega. Plovilo se opasno ljuljalo sve dok nije seo. „Zar ne bi trebalo da se šetaš zarad svog zdravlja?“

„Reći ću Melfani da sam morala iskoristiti priliku da prizovem pameti svog zabludelog brata. Možeš da se izvučeš sa svim i svačim ako se ispostavi da si nekoga grdila."

„Dakle, to ću da dobijem? Grdnju?"

„Ne nužno." Glas joj je bio ozbiljan. Gavin izvadi vesla i spusti ih u vodu. Bara nije bila velika - jedva dovoljno za čamac - ali biti na vodi, posred vodenih paukova i leptirova, donosilo je neku spokojnost.

„Gavine", reče Elejna, „zašto si došao u Kaemlin?"

„To mi je dom", odgovori on. „Zašto da ne dođem ovamo?"

„Brinula sam se za tebe za vreme opsade. Bio bi mi od velike pomoći u borbama - ali ti nisi dolazio."

„Elejna, objasnio sam ti to! Bio sam do guše u spletkama Bele kule, a zimske snegove neću ni da pominjem. Boli me to što nisam mogao da ti pomognem, ali one žene su me držale u šaci."

„Znaš, sada sam i ja jedna od onih žena.“ Ona diže ruku da se vidi kako joj prsten Velike zmije stoji na prstu.

„Ti si nešto drugo", odgovori Gavin. „U svakom slučaju, u pravu si. Trebalo je da dođem. Ali ne znam kakvo još izvinjenje očekuješ od mene."

„Ne očekujem izvinjenje", odgovori Elejna. „O, Gavine, nisam te korila. Mada bi mi svakako pomoglo da si bio ovde, izborili smo se. Takođe sam se brinula da ne budeš uhvaćen između odbrane Kule i čuvanja Egvene. Izgleda da je to ispalo kako treba. Zato te pitam - zašto si sada došao ovamo? Zar nisi potreban Egveni?"

„Očigledno da ne“, odgovori Gavin veslajući. Jedna ogromna žalosna vrba rasla je na obali bare, a grane su joj padale iznad vode kao ženske pletenice. Digao je vesla dalje od tih grana i čamac se umirio.