Tornjevi ponoći полностью

Pod njegovim nogama jeste kaldrma, a ne talasi. Ne voda. Ne zubi i peraja. Lagano se opet uzdignu iz okeana. Iskorači iz njega i zakorači na čvrsto tle, osećajući kamen pod nogom. Druga noga kroči za prvom. Našao se na malom krugu od kamenja, koji je plutao sred talasa.

Nešto ogromno izroni iz vode s njegove leve strane - divovska zver, delom riba a delom čudovište, sa čeljustima tako širokim da čovek može potpuno uspravno stajati u njima. Zubi su bili veličine Perinove šake i presijavali su se dok je s njih kapala krv.

To nije stvarno.

Stvorenje se rasprsnu u izmaglicu. Kapi vode pljusnuše po Perinu, pa se smesta osušiše. Košmar se povijao oko njega, kako se mehur stvarnosti sve više širio, s njim u središtu. Mrak, hladni talasi i ljudi koji su vrištali samo su se stopili kao retke i još vlažne boje.

Nema munja - on ne vidi njihovo svetlo kroz svoje očne kapke. Nema grmljavine. On je ne čuje kako se prolama. Nema talasa - ne u Kairhijenu, koji je potpuno okovan kopnom.

Perin otvori oči i čitav košmar se rasprsnu, nestajući kao mraz izložen prolećnom suncu. Zgrade se opet pojaviše, ulica se vrati, a talasi povukoše. Nebo opet zastre uskomešana tmurna oluja. Munje su bile jarke i bele dok su sevale u njenim dubinama, ali grmljavine nije bilo.

Skakač je sedeo na ulici nedaleko od njega. Perin priđe vuku. Naravno, mogao je da smesta skoči tamo, ali nije mu se dopadalo da sve radi na lakši način. To bi mu se osvetilo kada se vrati u stvaran svet.

Postaješ snažan, Mladi Biče, posla mu Skakač sa odobravanjem.

„I dalje mi je potrebno previše vremena", odgovori Perin i osvrnu se. „Svaki put kada uđem, potrebno mi je nekoliko minuta da povratim vlast nad sobom. Moram da budem brži. U bici s Koljačem, nekoliko minuta može da bude prava večnost."

On neće biti ovoliko snažan.

„Biče dovoljno snažan", odgovori Perin. „Imao je godine na raspolaganju da nauči kako da ovlada vučjim snom. Ja sam tek počeo."

Skakač se zasmeja. Mladi Biče, počeo si čim si došao ovamo.

„Da, ali sa obukom sam počeo tek pre nekoliko nedelja."

Skakač nastavi da se smeje. Na izvestan način, bio je u pravu. Perin jeste proveo dve godine pripremajući se i noću dolazeći u vučji san. Ali i dalje mora da nauči koliko god može. Na neki način, drago mu je što je došlo do odlaganja pre suđenja.

Ali ne može da previše odlaže. Poslednji lov samo što nije počeo. Mnogi vukovi trče ka severu; Perin je osećao kako prolaze. Trče ka Pustoši, ka Krajinama. Kreću se i u stvarnom svetu i u vučjem snu, ali oni koji su bili tu ne premeštaju se pravo tamo. Trče u čoporima.

Osećao je kako Skakač žudi da im se pridruži. Međutim, zadržao se, baš kao još neki.

„Hajde", kaza Perin. „Hajde da nađemo još jedan košmar."

Ruža je cvetala.

To je bilo neverovatno. Malo drugih biljaka cveta sred ovog strašnog leta, a one koje i jesu cvetale, već su uvenule. Ali ruža se silovito rascvetala, tako da se na stotine crvenih cvetova uvijalo oko drvene baštenske rešetke.

Gladne pčele zujale su od cveta do cveta, kao da je sve i jedna pčela u gradu došla tu da se hrani.

Gavin se držao podalje od pčela, ali miris ruža bio je toliko jak da se on osećao kao da se kupa u njemu. Kada završi sa šetnjom, odeća će mu verovatno satima mirisati na ruže.

Elejna je razgovarala s nekoliko savetnika sedeći na jednoj od klupa pored jezerceta prekrivenog ljiljanima. Videlo se da je u drugom stanju i kao da je blistala. Sunčeva svetlost presijavala joj se na zlatnoj kosi kao u ogledalu; povrh te kose, Ružina kruna Andora delovala je bezmalo neugledno.

U poslednje vreme, ona često ima mnogo posla. Čuo je tajnovite izveštaje o oružju koje pravi i koje je možda po moći ravno zarobljenim damanama. Sudeći po onome što čuje, kaemlinski zvonolivci rade i noću. Kaemlin se sprema za rat, a čitav grad bruji od posla. Često nije imala vremena za njega, mada mu je bilo drago kad god je mogla da ga izdvoji.

Nasmešila mu se dok je prilazio, pa ljudima oko sebe mahnula da se na tren udalje. Prišla mu je i s ljubavlju ga poljubila u obraz. „Deluješ mi zamišljeno."

„Moja česta boljka, u poslednje vreme“, odgovori joj on. „Ti deluješ rasejano.“

„Moja česta boljka u poslednje vreme“, odgovori ona. „Stalno imam previše posla, a nikada ne mogu sve da završim."

„Ako moraš da...“

„Ne“, prekide ga ona i uze za ruku. „Moram da razgovaram s tobom. Sem toga, rečeno mi je da je šetnja po vrtu jednom dnevno dobra za moje zdravlje."

Gavin se nasmeši, udišući miris ruža i blata oko jezerceta. Mirisi života. Dok su šetali, on baci pogled ka nebu. „Ne mogu da verujem koliko ovde ima sunca. Skoro da sam ubedio samog sebe da je ona neprestana natmurenost nešto neprirodno."

„O, verovatno jeste", nehajno odvrati ona. „Pre nedelju dana, oblaci u Andoru raspršili su se nad Kaemlinom, ali nigde drugde."

„Ali... kako?"

Ona se nasmeši. „Rand. Uradio je nešto. Bio je na vrhu Zmajeve planine, bar mi se tako čini. A onda..."