Veliki lov полностью

„Ne znam“, polako reče Rand. „Nadao sam se da je san, ali... možda i jeste.“ Već je imao iskustva sa snovima koji to nisu bili. Iskustva koja nije želeo ni da ponovi ni da pamti. Oprezno ustade. Sve je ostalo na svom mestu.

„Mislim da nije“, kaza Loijal. Proučavao je stub i nije delovao srećno. Duge obrve opustile su mu se preko obraza, a ćubaste uši kao da su uvenule. „Mislim da je ovo kamen kraj koga smo sinoć zaspali. Mislim da sada znam šta je.“ Prvi put je zvučao snuždeno što nešto zna.

„To je...“ Ne. Da je to isti kamen nije bilo ništa više ludo no ostalo. Met, Perin i Sijenarci nestali, a sve ostalo promenjeno. Mislio sam da sam pobegao, ali ponovo je počelo, i više nema ludosti. Sem ako ja nisam lud. Pogleda Loijala i Hurina. Nisu se ponašali kao da je lud. I oni su sve to videli. Nešto u vezi sa stepenicama privuče mu pogled. Različite boje, sedam, od plave do crvene. „Jedna za svaki Ađah“, primeti.

„Ne, lorde Rande“, zaječa Hurin. „Ne. Aes Sedai nam ne bi ovo učinile. Ne bi! Ja hodam u Svetlosti.”

„Kao i mi, Hurine“, odgovori Rand. „Aes Sedai neće te povrediti.“ Sem ako im ne zasmetaš. Da li je Moiraina nekako odgovorna za ovo? „Loijale, reče da znaš šta je ovaj kamen?“

„Rekoh da mislim da znam, Rande. Postoji deo jedne stare knjige, svega nekoliko strana, ali na jednoj od njih bio je crtež ovog kamena, ovog Kamena“ – drugi put tu reč izgovori drugačije, na način koji je govorio o značaju – „ili nekog vrlo sličnog. A ispod je bilo napisano: od Kamena do Kamena sežu linije ’ako-g’, između svetova koji mogu biti.“

„Šta to znači, Loijale? Nema nikakvog smisla.“

Ogijer tužno odmahnu svojom velikom glavom. „Bilo je to svega nekoliko strana. Deo toga govorio je da su Aes Sedai u Dobu legendi, neki od onih koji su mogli da Putuju, najmoćniji od njih, mogli da koriste ove Kamenove. Nije pisalo kako, ali ja mislim, po onome što sam mogao da rastumačim, da su Aes Sedai možda koristile Kamenove da nekako putuju u te svetove.“ On pogleda ka opaljenom drveću i smesta ponovo spusti pogled, kao da nije želeo da razmišlja o onome što je bilo preko oboda. „Ali čak i da Aes Sedai mogu da ih koriste, ili da su nekada mogle, s nama nema Aes Sedai da usmerava Moć, tako da ne shvatam kako se ovo desilo.“

Rand se naježi. Aes Sedai su ih koristili. U Doba legendi, kada je bilo muških Aes Sedai. Nejasno se sećao praznine koja se oko njega sklapala dok je tonuo u san, ispunjena drhtavom svetlošću. I setio se sobe u selu, i svetlosti ka kojoj je posegao da bi pobegao. Ako je to bila muška polovina Istinskog izvora... Ne, to ne može biti. Ali šta ako jeste? Svetlosti, ja sam se pitao da li da bežim ili ne, a to je sve vreme u mojoj glavi. Možda sam nas ja doveo ovamo. O tome nije hteo ni da razmišlja. „Svetovi koji mogu biti? Ne razumem, Loijale.“ Ogijer nelagodno slegnu ramenima. „Ni ja, Rande. Većina toga zvučala je ovako: ako žena pođe levo, ili desno, da li se tok Vremena deli? Da li Točak tka dve Sare? Hiljadu, za svako od njenih skretanja? Koliko i zvezda? Da lije jedno stvarno, a ostala puke senke i odrazi? Vidiš, nije bilo baš jasno. Behu to uglavnom pitanja, od kojih je večina bila protivrečna. A i nije bilo mnogo toga.“ On nastavi da gleda stub, ali izgledao je kao da želi da taj nestane. „Trebalo bi da ima dosta ovih Kamenova, raštrkanih širom sveta, ili ih je nekada bilo. Ali nikada nisam čuo da je neki pronađen. Nikada nisam čuo da je bilo šta nalik ovome pronađeno.“

„Moj lorde Rande?“ Sada na nogama, Hurin je delovao smirenije, ali s nekom užurbanošću na licu obema šakama je zgrabio kaput u pasu. „Moj lorde Rande, vratićeš nas nazad, zar ne? Gde nam je mesto? Imam ženu, moj lorde, i decu. Melija bi se potresla da umrem, ali da nema moje telo da da majci u zagrljaj, tugovala bi do kraja života. Razumeš, moj lorde? Ne mogu da dopustim da ne zna. Vratićeš nas. A ako umrem, ako ne možeš da joj vratiš moje telo, obavestićeš je, tako da barem to ima.“ Na kraju nije više postavljao pitanja. Zrnce poverenja uvuklo se u njegov glas.