„Mi...mislim da nisu u Pustoši, niti u Fal Dari. Sanjala sam.“ To reče napola prkosno. Kada je izgovorila, zvučalo je budalasto, ali činilo se tako stvarnim. Odista je to bio košmar, ali stvaran. Najpre je bio čovek s maskom preko lica i plamenom umesto očiju. Uprkos krinci, učinilo joj se da se iznenadio što ju je video. Prestravila se od njegovog pogleda. Tresla se toliko da je mislila da će joj kosti popucati, ali on je odjednom nestao. Tada je videla kako Rand spava na zemlji, umotan u plašt. Nad njim je stajala žena i gledala ga. Lice joj je bilo skriveno senkom, ali oči su joj sijale poput meseca. Egvena je znala da je zla. A onda svetlost blesnu, i oni nestadoše. Oboje. A iza svega toga, skoro kao nešto sasvim drugo, bio je osećaj opasnosti. Kao da je oko naivnog jagnjeta počela da se sklapa zamka. Mnogozuba zamka. I kao da se vreme usporilo, gledala je kako gvozdeni zubi puze sve bliže. San se nije izgubio kad se probudila, kao što to obično biva. A toliko je snažno osećala opasnost da je još želela da se osvrće – mada je nekako znala da je usmerena na Randa, ne na nju.
Pitala se da li je ta žena bila Moiraina, ali je zbog toga samu sebe izgrdila. Toj ulozi više je odgovarala Lijandrin. Ili možda Alana; i nju je zanimao Rand.
Nije mogla da natera sebe da sve to ispriča Anaiji. Svečano reče: „Anaija Sedai, znam da zvuči budalasto, ali on je u opasnosti. Velikoj opasnosti. Znam to. Osetila sam. I dalje osećam.“
Anaija je zamišljeno pogleda. „Pa, sad“, tiho reče, „kladim se da niko nije razmotrio mogućnost da si Snevač. To je malo verovatno, dete, ali... Nismo ih imali... oh... četiri ili pet stotina godina. A Sanjanje je blisko povezano s Proricanjem. Ako zaista možeš da Sanjaš, može biti da si u stanju i da Proričeš.
Egvena odmahnu glavom. „Samo je nestao, i osetila sam opasnost. I zlo. Osetila sam čak i pre njegovog nestanka.“ Stresla se i protrljala ruke. „Još je osećam.“
„Pa, pričaćemo više o tome na
Egvena zaškilji u mraku prema jugu. Bio je tamo negde. Ne u Fal Dari, ne u Pustoši. Bila je sigurna.
Obmotavši plašt oko sebe, zaputila se da pronađe čamac do
Randa je probudila svetlost izlazećeg sunca. Pitao se da li i dalje sanja. Polako se pridiže u sedeči položaj i zagleda. Sve se promenilo. Ili skoro sve. Sunce i nebo bili su kao što je i očekivao, iako bledi i skoro bez oblaka. Loijal i Hurin još su ležali pored njega, umotani u svoje plaštove, a njihovi konji i dalje su bili sapeti korak dalje, ali svi ostali su nestali.
I sama udolina se promenila. Sada su bili posred nje, ne više na obodu. Kraj Randove glave dizao se stub od sivog kamena, tri hvata visok i čitav korak debeo, pokriven stotinama, možda hiljadama duboko uklesanih dijagrama i oznakama na nekom jeziku koji nije mogao da prepozna. Dno udoline bilo je popločano belim kamenom. Bilo je ravno kao pod neke sobe i toliko uglačano da je skoro sijalo. Široke i visoke stepenice penjale su se do oboda u koncentričnim krugovima od raznobojnog kamena. A drveće oko oboda bilo je nagorelo i izvitopereno, kao da ga je zahvatio požar. Sve se činilo bledim no što bi trebalo da bude, baš kao i sunce. Kao da se vidi kroz maglu. Samo što nije bilo magle. Jedino su njih trojica i konji delovali odista čvrsto. Ali kada je dodirnuo kamen pod sobom,
On poseže rukom i prodrma Loijala i Hurina. „Probudite se! Probudite se i recite mi da sanjam. Probudite se, molim vas!“
„Je li već jutro?“, poče Loijal pridižući se, a onda zinu dok su mu krupne okrugle oči bivale sve šire i šire.
Hurin se trznu i probudi, a onda skoči na noge, odskakujući kao buva na tiganju da pogleda čas tamo, čas ovamo. „Gde smo? Šta se desilo? Gde su svi? Gde smo mi, lorde Rande?“ Pade na kolena, lomeći prste, ali pogled mu je i dalje lutao. „Šta se desilo?“
