Veliki lov полностью

Rand otvori usta da ponovi kako nije lord, ali zatvori ih ne progovorivši. Teško da je to sada bilo vredno pomena. Ti si ga u ovo uvukao. Želeo je da može to da porekne, ali bio je svestan onoga šta je, da može da usmerava, čak i ako se to dešavalo samo od sebe. Loijal reče da su Aes Sedai upotrebljavali Kamenove, a to je značilo Jednu moć. Ono što bi Loijal rekao da zna bilo je sigurno – Ogijer nikada nije tvrdio da nešto zna ako nije tako – a u blizini nije bilo nikog drugog sposobnog da koristi Moć. Ti si ga u ovo uvukao, ti moraš da ga izbaviš. Moraš da pokušaš.

„Potrudiću se, Hurine.“ I zato što je Hurin bio Sijenarac, dodade: „Tako mi kuće i časti. Čobanske kuće i čobanske časti, ali vredeće kao da su lordovske.“

Hurin pusti svoj kaput. Sada su mu i oči sijale poverenjem. Pokloni se duboko. „Čast da služim, moj lorde.“

Krivica prostruja kroz Randa. Sada misli da ćeš ga vratiti kući, jer šijenarski lordovi uvek drže svoju reč. Šta ćeš sad da radiš, lorde Rande? „Dosta toga, Hurine. Nema klanjanja. Ja nisam..Iznenada postade svestan da nije mogao tom čoveku da ponovi kako nije lord. Njuškalo je imao samo svoje verovanje u lorda, i to nije mogao da mu oduzme, ne sada. Ne ovde. „Bez klanjanja“, završi s nelagodom.

„Kako kažeš, lorde Rande.“ Hurinov osmeh beše širok skoro kao kad ga je Rand prvi put sreo.

Rand pročisti grlo. „Da. Pa, tako kažem.“

Obojica su ga gledali. Loijal radoznalo, Hurin s poverenjem. Obojica su čekali da vide šta će učiniti. Ja sam ih ovamo doveo. Mora biti. Dakle, moram da ih vratim. A to znači...

Udahnuvši duboko, on pređe preko belog pločnika do stuba pokrivenog simbolima. Svaki simbol bio je okružen znacima nekog nepoznatog jezika. Neobična slova sva u krivima i spiralama najednom bi se pretvorila u iskrzane kuke i uglove, a potom nastavila da se talasaju. Barem nije bilo troločko pismo. Nevoljno, on prisloni šake na stub. Izgledao je kao običan suv, izglačan kamen, ali bio je neobično sklizak na dodir, kao nauljeni metal.

On zatvori oči i obrazova plamen. Praznina lagano dođe. Oklevala je. Bio je svestan da je potiskuje njegov strah od onoga što pokušava. Što je brže hranio plamen strahom, to ga je više naviralo. Ne mogu to. Usmeravati Moć. Ne želim. Svetlosti, mora da postoji neki drugi izlaz. Sumorno prisili misli da se stišaju. Osećao je kako mu se lice orosilo znojem. Odlučno nastavi, bacivši svoj strah u proždirući plamen, čineći ga većim i većim. I praznina dođe.

Njegova suština plutala je u ništavilu. Video je svetlost – saidin - čak i zatvorenih očiju. Osećao je njen sjaj kako ga okružuje, sve okružuje i prožima. Treperila je kao plamen sveće gledan kroz zamaščen papir. Užeglom mašću. Smrdljivom mašću.

Poseže za njom – nije bio siguran kako, ali bilo je to nešto nalik na pokret, pružanje ka svetlosti, ka saidinu – ali ništa nije uhvatio, kao da mu šake prođoše kroz vodu nalik na ljigavu baru, prljavštinu koja je plutala iznad čiste vode, do koje nije mogao da dopre. Iznova i iznova prošla bi mu kroz prste, ali ni kap vode ne bi se zadržala. Samo ljigavi mulj od koga se ježio.

Očajnički, pokuša da obrazuje sliku udoline kakva je bila, s Ingtarom i kopljanicima koji spavaju kraj svojih konja. S Metom i Perinom i zakopanim Kamenom od koga je virio samo vršak. Obrazovao ju je izvan praznine, držeći se čaure ništavila u koju se zatvorio. Pokuša da spoji sliku sa svetlošću, da ih prisili na to. Udolina kakva je bila, a on, Loijal i Hurin zajedno tamo. Glava ga je bolela. Zajedno s Metom, Perinom i Šijenarcima. U glavi mu je buktalo. Zajedno!

Praznina se rasprsnu u hiljadu oštrih krhotina koje mu rasekoše um.

Stresavši se, razrogačenih očiju zatetura se unatrag. Šake su ga bolele od pritiskanja Kamena, a ruke i ramena se tresli. Stomak mu se prevrtao jer se osećao kao da je prekriven prljavštinom, a glava... Pokuša da ujednači disanje. To se nikada ranije nije desilo. Kada bi praznina nestala, nestajala bi kao mehur sapunice. Jednostavno je više ne bi bilo, u trenu. Nikada se nije slamala kao staklo. Glava mu je utrnula, kao da je hiljadu posekotina tako brzo naneto da bol još nije počeo. Ali osećao se kao da je svaka od njih naneta pravim nožem. Dodirnu slepoočnicu i iznenadi se kada ne vide krv na prstima.

Hurin ga je i dalje gledao pun poverenja. Njuškalo je svakim trenom bivao sve sigurniji. Lord Rand je nešto radio. Tome su lordovi služili. Štitili su zemlju i ljude svojim telima i životima, a kada bi nešto pošlo naopako, ispravili bi i postarali se da se izvrši pravda. Dok god je Rand nešto radio, bilo šta, Hurin će imati poverenja da će na kraju sve biti u redu. Tome su lordovi služili.