Veliki lov полностью

Ogijer sumnjičavo klimnu. Uzjaha svog ogromnog konja i pođe za Random uz stepenište da se pridruži Hurinu među nagorelim drvećem. Pred njima se pružala zemlja niska i zatalasana, s ponekim šumarkom tu i tamo i travnatim ravnicama ispresecanim potočićima. Rand je u daljini video još jedan spaljeni deo. Sve je bilo bledo, ispranih boja. Nije bilo ni znaka ljudske ruke izuzev kamenog kruga iza njih. Nebo beše prazno, bez dima, bez ptica. Samo nekoliko oblaka i izbledelo žuto sunce.

Ali najgore od svega, izgledalo je da zemlja vara oko. Ono što je bilo blizu delovalo je kako treba, kao i ono što se videlo neposredno u daljini. Ali kad god bi Rand okrenuo glavu, ono što je primećeno krajičkom oka delovalo udaljeno poletelo bi ka njemu i približilo se pošto bi se zagledao pravo u to. Od toga je dobijao vrtoglavicu. Čak su i konji usplahireno rzali i prevrtali očima. Pokušao je da polako pomera glavu; to je malo pomoglo, iako se ono što je trebalo da bude nepokretno i dalje pomeralo.

„Da li je onaj odlomak govorio nešto o ovome?“, upita Rand.

Loijal odmahnu, a onda ovlaži usne kao da je poželeo da se nije ni mrdnuo. „Ništa.“

„Pa, ništa ne možemo oko toga. Kuda, Hurine?“

„Jug, lorde Rande.“ Njuškalo nije dizao pogled s tla.

„Na jug, onda.“ Mora da postoji drugi način da se vratimo, osim koriščenja Moći. Rand mamuznu Riđana. Pokuša da zvuči razdragano, kao da nikakvu poteškoću nije video u svemu što im se desilo. „Šta ono Ingtar reče? Tri ili četiri dana do onog spomenika Artura Hokvinga? Pitam se da li i on ovde postoji, kao Kamenovi. Ako je ovo svet koji bi mogao biti, možda još stoji. To bi bilo vredno videti, zar ne, Loijale?“

Pojahaše na jug.

„Nestali?“, obrati se Ingtar vazduhu. „A moji stražari ništa nisu primerili. Ništa! Nemoguće da su jednostavno nestali!“

Slušajući, Perin se pogrbi i pogleda Meta, koji je stajao malo po strani mršteći se i mrmljajući sebi u bradu. Perinu se činilo da se raspravlja sam sa sobom. Sunce je provirilo iznad obzorja. Do sada bi već jahali. Preko udoline padoše senke. Istegnute i istanjene, ali još nalik drveću koje ih je bacalo. Tovarni konji na svojim povocima nestrpljivo su kopali zemlju, ali svi su stajali kraj svojih atova i čekali.

Uno priđe krupnim koracima. „Nijednog kozoljubnog traga, moj lorde.“ Zvučao je uvređeno; neuspeh je bacao loše svetlo na njegovu veštinu. „Spaljen da sam ako ima ijednog plamenog otiska kopita. Samo su prokleto nestali.“

„Trojica ljudi i tri konja ne mogu jednostavno da nestanu“, odreza Ingtar. „Pređi ponovo preko tla, Uno. Ako neko može da otkrije kuda su otišli, to si ti.“

„Možda su jednostavno pobegli“, reče Met. Uno stade i prostreli ga pogledom. Kao da je opsovao Aes Sedai, zbunjeno pomisli Perin.

„Zašto bi pobegli?“ Ingtarov glas beše opasno tih. „Rand, Graditelj, moje njuškalo – moje njuškalo! – zašto bi bilo ko od njih pobegao, a kamoli sva trojica?“

Met slegnu ramenima. „Ne znam. Rand je bio...“ Perin požele da ga gađa nečim, da ga udari. Bilo šta, samo da ućuti. Ali Ingtar i Uno su gledali. Preplavi ga olakšanje kada Met zastade, raširi ruke i promrmlja: „Ne znam zašto. Samo sam pomislio da je možda tako.“

Ingtar se namršti. „Pobegli“, prosikta kao da ni na trenutak u to nije poverovao. „Graditelj može da ode kad hoće, ali Hurin ne bi pobegao. Niti Rand al’Tor. Ne bi; sada mu je jasna njegova dužnost. Idi, Uno. Ponovo pretraži zemljište.“ Uno se pokloni i odjuri. Balčak mu je igrao iznad ramena. Ingtar progunđa: „Zašto bi Hurin tako otišao, usred noći bez reči? Zna šta radimo. Kako ću da pratim taj pogani Senoviti nakot bez njega? Dao bih hiljadu zlatnih kruna za čopor pasa-tragača. Da ne znam šta radim, pomislio bih da su Prijatelji Mraka ovo uspeli da izvedu kako bi mogli da se provuku na istok ili zapad, a da ja ne primetim. Mira mi, možda i ne znam šta radim.“ Krupnim koracima pođe za Unom.

Perin se nelagodno promeškolji. Nema sumnje da su Prijatelji Mraka svakim trenom odmicali sve dalje. A s njima Rog Valera, kao i bodež iz Šadar Logota. Nije mislio da bi Rand, šta god da je postao, šta god da mu se desilo, napustio potragu za tim. Ali kuda je otišao, i zašto? Loijal bi možda zbog prijateljstva pošao s Random – ali zašto Hurin?

„Možda je zaista pobegao“, promrmlja, a onda se osvrnu. Izgleda da ga niko nije čuo; čak ni Met nije obraćao pažnju na njega. Prođe prstima kroz kosu. Da Aes Sedai njega jure da postane lažni Zmaj, i on bi pobegao. Ali briga za Randa neće pomoći da pronađu Prijatelje Mraka.

Možda postoji izlaz, ako je spreman na to. Nije želeo to da pokuša. Bežao je od toga, ali možda više to neće moći. Tako mi i treba, zbog onoga što sam rekao Randu. Voleo bih da ja mogu da bežim. Oklevao je, iako je bio svestan šta može da učini da pomogne.