Loijal je izgledao drugačije. Namrštio se pomalo zbunjeno, ali i on je posmatrao Randa. Rand se pitao šta li misli.
„Vredelo je pokušati“, reče im. Osećaj užeglog ulja u glavi –
Nadao se da zvuči samopouzdano. Nije imao predstave kako Kamenovi rade, niti da li je išta što je radio moglo da uspe.
„Moj lorde, mislim...“ Hurinove reči utihnuše. Na trenutak je delovao posramljeno. „Moj lorde, ako nađemo Prijatelje Mraka, možda ćemo moći nekog od njih da nateramo da nam kaže kako da se vratimo.“
„Pitao bih Prijatelja Mraka, ma i samog Mračnog, da mislim da bih dobio istinit odgovor“, odgovori Rand. „Ali sami smo ovde. Samo nas trojica."
„Možemo da im pratimo trag, moj lorde. Ako ih uhvatimo...“
Rand se zagleda u njuškala. „I dalje ih osećaš?“
„Da, moj lorde.“ Hurin se namršti. „Nejasan je, bled, kao i sve ovde, ali osećam njihov trag. Eno ga tamo.“ Pokaza ka obodu udoline. „Ne razumem, moj lorde, ali... Sinoć sam mogao da se zakunem da trag ide pravo pored kraja udoline – tamo gde smo bili. Pa, i sada je na istom mestu, samo ovde i, kao što rekoh, bleđi. Ne star, nije zbog toga nejasan, ali... Ne znam, lorde Rande. Znam samo da je tamo.“
Rand razmisli. Ako su Fejn i Prijatelji Mraka bili ovde – gde god to bilo – možda znaju kako se odavde vraća. Mora da znaju, ako su uopšte i dospeli ovamo. A kod njih su Rog i bodež. Met mora da dobije taj bodež. Morao je da ih pronađe zbog toga, ako ni zbog čega drugog. Postide se kada shvati da je na kraju odlučio jer se plašio da ponovo pokuša. Plašio se da usmerava Moć. Manje se bojao susreta s Prijateljima Mraka i Trolocima, samo s Hurinom i Loijalom kraj sebe, nego toga.
„Onda polazimo za Prijateljima Mraka.“ Pokuša da zvuči uvereno, kao Lan, ili Ingtar. „Moramo da povratimo Rog. Ako ne pronađemo neki način da im ga otmemo, barem ćemo znati gde su kada ponovo pronađemo Ingtara."
Njuškalo skoči u sedlo, željan da i sam nešto radi, a možda i željan da se makne iz udoline, i potera konja uz široko, obojeno stepenište. Udarci kopita glasno su odzvanjali o kamen, ali ne načiniše ni ogrebotinu.
Rand strpa u bisage konopac kojim je sapeo Riđana – barjak je još bio tu; ne bi imao ništa protiv da je to ostalo za njim – a onda uze luk i tobolac i uzjaha pastuva. Zavežljaj od plašta Toma Merilina bio mu je iza sedla.
Loijal dovede svog velikog konja do njega; mada je Ogijer bio na zemlji, glava mu je dopirala skoro do Randovih ramena, iako je on jahao. Loijal je i dalje delovao zbunjeno.
„Misliš da bi trebalo da ostanemo ovde?“, upita Rand. „Da ponovo pokušam s Kamenom? Ako su Prijatelji Mraka ovde, moramo da ih pronađemo. Ne možemo da im prepustimo Rog Valera; čuo si Amirlin. A moramo i bodež da povratimo. Met če bez njega umreti.“
Loijal klimnu. „Da, Rande. Ali Kamenovi...“
„Pronaći ćemo neki drugi. Rekao si da su posvuda raštrkani, a ako su ovakvi – sa svim ovim radom u kamenu – neće biti suviše teško da ih pronađemo.“
„Rande, onaj fragment je govorio da Kamenovi potiču iz Doba starijeg od Doba legendi. Čak ih ni Aes Sedai nisu razumeli, mada su ih koristili, neki od istinski moćnih. Koristili su ih Jednom moći, Rande. Kako nameravaš da upotrebiš ovaj Kamen da nas vratiš? Ili bilo koji drugi?“
Rand se na trenutak samo zagleda u Ogijera, razmišljajući brže no ikada u životu. „Ako su stariji od Doba legendi, možda ljudi koji su ih načinili nisu koristili Moć. Mora postojati neki drugi način. Prijatelji Mraka su dospeli ovamo, a oni sigurno nisu upotrebili Moć. Koji god taj drugi način bio, pronaći ću ga. Vratiču nas nazad, Loijale.“ Pogleda visoki kameni stub s čudnim oznakama i naježi se od straha.
