Veliki lov полностью

Aes Sedai koje su svake noći dolazile do šatora bile su tako različite da joj to uopšte nije pomoglo da razbistri misli. Alvijarin je bila hladna i poslovna kao trgovci koji su dolazili da kupe vunu i duvan, iznenađena što i Ninaevu treba podučavati – ali spremna, oštra s primedbama uvek voljna da ponovo pokuša. Alana Mosvani se smejala i pričala o svetu i muškarcima koliko i podučavala. Alana se, što se Egvene ticalo, previše zanimala za Randa, Perina i Meta. Pogotovu za Randa. Najgora je bila Lijandrin, jedina koja je nosila šal, ostale su spakovale svoje pre polaska iz Fal Dare. Lijandrin je sedela igrajući se crvenim obodom svog šala i nešto malo podučavala, a i to nevoljno. Ispitivala je Egvenu i Ninaevu kao da su optužene za neki zločin, a sva njena pitanja bila su u vezi s trojicom mladića. Nastavila je tako sve dok je Ninaeva nije izbacila – Egvena nije znala zašto je Ninaeva to učinila – a onda je uz upozorenje otišla.

„Pazite se, kćeri moje. Više niste u svom selu. Sada se brčkate u vodama gde vas nešto može ugristi.”

Konačno kolona stiže do sela Medo, na obali More, koja je tekla duž granice između Sijenara i Arafela i ulivala se u reku Erinin.

Egvena je bila uverena da je Randa počela da sanja zbog pitanja koja joj je o njemu postavljala Aes Sedai. Počela je i da brine da li će on i ostali morati da prate Rog Valera u Pustoš. Snovi su uvek bili loši, ali isprva to behu obični košmari. Ali do noći kada su stigli do Meda, snovi se promeniše.

„Oprosti, Aes Sedai“, skromno reče Egvena, „da li si videla Moirainu Sedai?“ Vitka Aes Sedai samo joj mahnu da se skloni i požuri niz zakrčenu seosku ulicu osvetljenu bakljama, uzvikujući nekome da bude pažljiv s njenim konjem. Žena je bila iz Žutog Ađaha, mada nije nosila svoj šal; Egvena ništa više o njoj nije znala, čak ni ime.

Medo je bilo malo selo – mada se Egvena zaprepastila kada je shvatila da je ono o čemu je mislila kao o malom selu bilo veliko kao Emondovo Polje. Bilo je preplavljeno pridošlicama, višestruko brojnijim od stanovnika. Uske ulice bile su zakrčene konjima i ljudima koji su se gurali ka dokovima pored seljana što su klečali kad bi neka Aes Sedai prošla. Sve beše osvetljeno oštrom svetlošću buktinja. Dva doka zabila su se u reku Moru nalik na kamene prste. Kraj svakog je bio par malih brodova s dva jarbola. Tu su konji bili utovarivani pomoću čekrka, konopaca i platnenih nosiljki podvučenih ispod konjskih trbuha. Reka obasjana mesečinom bila je zakrčena s još više brodova, visokih i stamenih, a na vrhu jarbola sijale su im svetiljke. Neki već behu natovareni, a neki su čekali svoj red. Čamci su zbog podignutih kopalja ličili na plivajuće ježeve.

Egvena je pronašla Anaiju na levom doku kako nadgleda utovar i grdi spore. Mada nikada nije rekla više od dve reči Egveni, Anaija je delovala drugačije od ostalih, više nalik na neku ženu iz Emondovog Polja. Egvena je mogla da je zamisli kako mesi hleb u kuhinji; tako nije mogla da zamisli nijednu od ostalih. „Anaija Sedai, da li si videla Moirainu Sedai? Moram da razgovaram s njom.“

Aes Sedai se osvrnu, odsutno se namrštivši. „Šta? Oh, to si ti, dete. Moiraina je otišla. A tvoja prijateljica Ninaeva već je na Rečnoj kraljici. Morala sam lično da je uguram u čamac. Sve vreme se drala da neće bez tebe. Svetlosti, kakva gužva! Trebalo bi i ti da se ukrcaš. Pronađi čamac do Rečne kraljice. Vas dve putovaćete s Amirlin Tron, stoga pazi kako se ponašaš kada se ukrcaš. Bez scena i dreke.“

„Na kom je brodu Moiraina Sedai?“

„Ni na jednom, devojko. Otišla je pre dva dana, a Amirlin je pobesnela.“ Anaija se namršti i odmahnu glavom, iako je uglavnom pazila šta radnici rade. „Prvo Moiraina nestane s Lanom, a onda Lijandrin odmah za njom, a potom Verin. Nijedna nikom ne kaže ni reč. Verin nije čak povela ni svog Zaštitnika; Tomas je sve nokte izgrizao brinući se zbog nje.“ Aes Sedai pogleda ka nebu. Bilo je vedro i mesec je sijao. „Moraćemo ponovo da pozovemo vetar. Amirlin ni zbog toga neće biti srećna. Kaže da hoće da za sat vremena pođemo ka Tar Valonu, i da neće trpeti odlaganja. Ne bih volela da budem na mestu Moiraine, Lijandrin ili Verin kada ih Amirlin sledeči put bude videla. Poželeće da su ponovo polaznice. Zašto, dete, šta je bilo?“

Egvena duboko uzdahnu. Moiraina otišla? Nemoguće! Moram da kažem nekome, ko mi se neće smejati. Zamislila je Anaiju u Emondovom Polju, kako sluša nevolje svoje kćerke; uklapala se u tu sliku. „Anaija Sedai, Rand je u nevolji.“

Anaija je odmeri. „Onaj visoki dečko iz tvog sela? Već ti nedostaje, je li? Pa, ne bi me iznenadilo da jeste u nevolji. Mladići njegovih godina obično jesu. Mada mi je onaj drugi – Met? – izgledao kao neko ko traži nevolje. U redu, dete. Nisam htela da ti se rugam, niti te olako shvatam. Kakva nevolja, i kako si to saznala? On i lord Ingtar mora da su već vratili Rog u Fal Daru. Ili su morali da ga slede u Pustoš, a s tim se ništa ne može uraditi.“