Veliki lov полностью

Niko ga nije gledao. Čak i da jesu, ne bi znali u šta gledaju. Naposletku, nevoljno, sklopi oči i dopusti sebi da odluta, da mu misli odlutaju daleko.

Isprva je pokušavao da to porekne, davno pre no što su oči počele da mu se menjaju od tamnosmeđih u zelenozlatne. Odbio je da poveruje prilikom tog prvog susreta, prvog trenutnog prepoznavanja. Još od tada je bežao. I dalje je želeo da beži.

Misli mu odlutaše, tražeći ono što mora biti tamo, što je oduvek bilo u zemlji s malo raštrkanih ljudi. Tražio je svoju braću. Nije voleo da o njima tako misli, ali bili su to.

U početku se bojao da to što radi ne nosi neku izopačenost Mračnoga, ili Jedne moći – podjednako loše za nekog ko je samo hteo da bude kovač i proživi svoj život u Svetlosti i miru. Od tada je pomalo shvatao kako se Rand oseća. Bojao se samog sebe, osećao nečisto. To ga još nije potpuno prošlo. To što je radio bilo je starije od ljudskog koriščenja Jedne moći, nešto iz rođenja Vremena. Nije to bila Moć, rekla mu je Moiraina. Nešto davno izgubljeno, što se vratilo. I Egvena je znala, mada je želeo da nije tako. Želeo je da niko ne zna. Nadao se da nikome nije rekla.

Susret. Osetio ih je, njihove umove. Osetio je svoju braću vukove.

Njihove misli dođoše mu kao vrtlog slika i osećaja. Isprva nije bio u stanju ništa da razazna izuzev sirovih emocija, ali njegov um je sada mogao da prepozna reči. Vučji brat. Iznenađenje. Dvonogi koji priča. Izbledela slika, nejasna od vremena, starija od starine, ljudi koji trče s vukovima. Dva čopora koji zajedno love. Čuli smo da je ovo ponovo došlo. Ti si Dugi zub?

Beše to slabašna slika čoveka odevenog u kože, s dugim nožem u ruci. Ali preklopljena preko te, i važnija, bila je slika čupavog vuka s jednim izduženim zubom. Sa zubom što je poput čelika sijao na suncu dok je vuk vodio čopor u očajnički juriš kroz duboki sneg prema jelenu koji bi značio život umesto spore smrti od gladi. I slika jelena koji se napinje da trči u belom prahu do trbuha. I sunce koje se presijavalo na belini dok oči ne bi zabolele. Vetar što je zavijao niz planinske prolaze, komešajući sneg kao maglu, i... Vučja imena uvek su bila složene slike.

Perin prepozna čoveka. Elijas Mačera, koji ga je prvi predstavio vukovima. Ponekad je želeo da nikada nije sreo Elijasa.

Ne, pomisli i pokuša da zamisli sebe.

Da. Čuli smo za tebe.

Nije to bila slika koju je zamislio, mladog čoveka mišićavih ramena i čupavih smeđih kovrdža. Mladića sa sekirom za pojasom, za koga su drugi smatrali da se kreće i misli usporeno. Taj čovek bio je tu, negde u misaonoj slici koja je došla od vukova, ali daleko snažnija bila je predstava ogromnog divljeg bika s povijenim rogovima od sjajnog metala, kako trči kroz noč brzinom i izdržljivošću mladosti, dok mu se kovrdžava dlaka presijava na mesečini. Kako se baca među Bele plaštove na konjima. Vazduh je bio tako oštar, hladan i mračan, a krv tako crvena na rogovima, i...

Mladi Bik.

Perin, na trenutak zaprepašćen, izgubi kontakt. Nije ni sanjao da su mu dali ime. Kad se samo ne bi sećao kako ga je zaslužio. Dodirnu sekiru za pojasom, i njeno sjajno sečivo u obliku polumeseca. Svetlost mi pomogla, ubio sam dvojicu ljudi. Oni bi mene još brže ubili, i Egvenu, ali...

Potisnuvši sve to – bilo je učinjeno i iza njega i nije imao želje da se priseća – prenese vukovima mirise Randa, Loijala i Hurina, i upita ih osećaju li ih negde. Bilo je to nešto što je stekao zajedno s promenom očiju: mogao je da prepozna ljude po mirisu, čak i kada ih ne vidi. Takođe mu je i vid bio jasniji. U bilo kakvim uslovima, sem u mrklom mraku. Sada je uvek pazio da pali svetiljke i sveće, ponekad pre no što bi iko drugi pomislio da su potrebne.

Od vukova dođe slika konjanika kako se predveče približavaju udolini. Tada su poslednji put videli ili osetili Randa, ili drugu dvojicu.

Perin je oklevao. Sledeči korak bio bi beskoristan, sem ako ne kaže Ingtaru. Met će umreti ako ne pronađemo taj bodež. Plamen te spalio, Rande, zašto si poveo njuškala?

Jedini put kada je s Egvenom otišao do tamnice nakostrešio se od Fejnovog mirisa. Ni Troloci nisu tako pogano bazdili. Došlo mu je da istrgne rešetke ćelije i raskomada tog čoveka. Otkrivši tu stranu svoje ličnosti, prestravio se više nego od Fejna. Da bi prigušio Fejnov miris u svom umu, dodade mu troločki pre no što poče na sav glas da zavija.

Iz daljine se začu čopor, a konji u udolini počeše da kopaju zemlju i plašljivo ržu. Neki od vojnika dodirnuše svoja konjička koplja dugih sečiva i nelagodno pogledaše obod udoline. Unutar Perinove glave beše mnogo gore. Osećao je vučji gnev i mržnju. Vukovi su mrzeli samo dve stvari. Sve ostalo samo su trpeli, ali vatru i Troloke mrzeli su. A da bi ubili Troloke, prošli bi i kroz vatru.