Verin pogleda Perina, a on se nelagodno promeškolji. „Novo njuškalo, baš kad si izgubio staro. Kako... zgodno. Niste pronašli tragove? Ne, naravno da ne. Rekli ste bez traga. Čudno. Sinoć.“ Okrenu se u sedlu, pogledavši ka severu. Perin na trenutak pomisli da namerava da se vrati odakle je došla.
Ingtar je namršteno pogleda. „Misliš da je njihov nestanak povezan s Rogom, Aes Sedai?“
Verin se smiri. „Rogom? Ne. Ne... mislim da ne. Ali to je čudno. Vrlo čudno. A ja ne volim neobične stvari dok ih ne shvatim.“
„Mogu da pošaljem dvojicu ljudi da te otprate do mesta gde su nestali, Verin Sedai. Odvešće te pravo dotle.“
„Ne. Ako kažeš da su nestali bez traga...“ Neko vreme posmatrala je Ingtara. Lice joj beše bezizražajno. „Jahaću s vama. Možda ćemo ih ponovo naći, ili oni nas. Razgovarajmo dok jašemo, lorde Ingtare. Reci mi sve što možeš o mladiću. Sve što je uradio, što je rekao.“
Pođoše uz zveckanje oklopa i konjske opreme. Verin je jahala pored Ingtara i detaljno ga ispitivala, ali suviše tiho da bi se išta načulo. Kada Perin pokuša da zadrži svoje mesto, ona ga pogleda, a on odstupi.
„Randa ona juri“, promrmlja Met, „a ne Rog.“
Perin klimnu.
U koliko se ne bi obavio prazninom, Rand bi dobio vrtoglavicu od neobično izbledelih udaljenih brda – pojurila bi ka njemu kad god bi ih pogledao. Ponekad bi mu se praznina neopaženo privukla, ali izbegavao ju je kao smrt. Bolje vrtoglavica nego da deli ništavilo s onom nelagodnom svetlošću. Daleko je bolje gledati izbledelu zemlju. Ipak, pokušavao je da ne gleda u daljinu, sem u ono što je bilo tačno ispred njih.
Hurin je gledao ukočeno, usredsređen na praćenje traga, kao da je pokušavao da ne obraća pažnju na zemlju po kojoj je trag išao. Kad bi njuškalo primetio gde se nalazi, trznuo bi se i obrisao šake o kaput, a onda isturio nos kao pas. Pogled bi mu se zamaglio, a sve sem traga bilo bi isključeno. Loijal je pogureno jahao. Mrštio se pogledajući unaokolo. Mrmljao je sebi u bradu dok su mu se uši nemirno trzale.
Ponovo pređoše preko počrnele i nagorele zemlje. Čak se i tlo pod konjskim kopitima drobilo, kao da je ispečeno. Spaljeni potezi, nekad milju široki, nekada svega nekoliko stotina koraka, protezali su se istočno i zapadno pravo kao strela. Rand im je dvaput video kraj. Jednom kad su prejahali preko njega, a jednom kada su prošli blizu jednog takvog. Spaljeni potezi, barem oni koje je video, završavali su se šiljkom, ali pretpostavljao je da su i ostali takvi.
Gledao je jednom Vatlija Eldina kako ukrašava taljige za Nedelju, kod kuće u Emondovom Polju. Vat je slikao prizore jarkim bojama, okruživši ih zamršenim arabeskama. Ivice bi načinio tako što bi pritisnuo vrh četkice na taljige, napravivši tanku crtu koja je bivala sve deblja što je on jače pritiskao, a onda ponovo slabila kada bi popustio. Tako je i zemlja izgledala, kao da je neko preko nje prešao čudovišnom ognjenom četkicom.
Ništa nije raslo po tim spaljenim potezima, mada su neki izgledali kao da su načinjeni veoma davno. U vazduhu iznad njih nije bilo ni nagoveštaja gara, ni trunčice kada se nagnuo u sedlu da odlomi nagorelu grančicu i pomiriše je. Desilo se to davno, ali ništa nije povratilo tu zemlju. Crnilo je ustupalo pred zelenilom, a zelenilo pred crnilom, duž linija oštrih kao sečivo noža.
Na svoj način, i ostatak zemlje bio je mrtav koliko i sprženo tlo, iako je zemlju pokrivala trava, a na stablima bilo lišće. Sve je delovalo izbledelo, kao prečesto prana odeća predugo ostavljena na suncu. Koliko je Rand video i čuo, nije bilo ptica niti životinja. Nijedan jastreb nije se video na nebu, nije se čuo nijedan lavež lisice u lovu niti ptičja pesma. Ništa nije šuštalo u travi ili poskakivalo na grani. Nije bilo pčela, niti leptira. Prešli su nekoliko potočića. Bili su plitki, mada često u dubokoj jaruzi strmih obala niz koje su konji morali da basrljaju i uspinju se s druge strane. Voda je bila bistra, izuzev blata koje su konji podigli, ali u njoj se nisu praćakale ribice, nisu je mutili punoglavci, nije bilo ni vodenog pauka da pleše preko površine niti je vilin konjic lebdeo nad njom.
Voda je bila pitka, što je bilo dobro, budući da njihove zalihe neće večito trajati. Rand je prvi okusio; pre no što je pustio Loijala i Hurina da piju, naterao ih je da sačekaju kako bi bili sigurni da se njemu neće ništa desiti. On ih je u ovo uvukao; odgovornost je njegova. Voda je bila hladna, ali to je bilo najbolje što se o njoj moglo reći. Bila je bezukusna, kao da je prokuvana. Loijal se mrštio, a ni konjima se nije svidela. Tresli su gubicama i nevoljno je pili.
