Veliki lov полностью

Postojao je jedan znak života; barem je Rand mislio da je tako. Dvaput je video tračak dima kako mili preko neba, kao da je oblak povukao liniju. Tragovi su bili suviše pravi da bi bili prirodni, tako se činilo, ali nije mogao da zamisli šta ih je stvorilo. Nije ih spomenuo ostalima. Možda ih nisu ni videli, Hurin sav usmeren na praćenje traga, a Loijal povučen u sebe. U svakom slučaju, ništa nisu rekli o njima.

Kada im je pola jutra prošlo u jahanju, Loijal naglo i bez ijedne reči sjaha sa svog ogromnog konja i priđe gaju divovskih metli. Njihova stabla delila su se u mnoštvo debelih, čvrstih i pravih grana, ni na korak od zemlje. Pri vrhu, sve su se ponovo delile u lisnate četke zbog kojih su i dobile ime.

Rand zauzda Riđana i zausti da pita Loijala šta to radi, ali nešto u Ogijerovom držanju, kao da ni sam nije siguran šta će, natera Randa da ćuti. Loijal se zagleda u drvo, a potom spusti šake na deblo i poče da peva glasom nalik na duboku i tihu grmljavinu.

Rand je jednom čuo ogijersku Pesmu drveća, kada je Loijal morao da peva umirućem drvetu ne bi li ga vratio u život. A čuo je i za pevano drvo, predmete Pesmom načinjene od drveća. Loijal je rekao da taj Dar nestaje; on je bio jedan od retkih koji su imali tu sposobnost; zbog toga je pevano drvo bilo toliko traženo i tako dragoceno. Kada je ranije čuo Loijala kako peva, bilo je to kao da je sama zemlja pevala, ali Ogijer je sada skoro plašljivo mrmljao svoju pesmu, a zemlja samo šapatom odgovarala.

Ličilo je na čistu pesmu, muziku bez reči. Barem Rand nije mogao da ih razazna. Ako je i bilo reči, nestajale su u muzici, kao što se potoci ulivaju u reku. Hurin zinu i zagleda se zaprepašćeno.

Rand nije znao šta to Loijal radi niti kako. Iako je pesma bila tiha, ponela ga je, ispunivši mu um skoro kao praznina. Loijal je prelazio duž debla svojim velikim šakama, pevajući, milujući ga i glasom i prstima. Stablo je sada izgledalo glatkije, kao da ga Ogijerova milovanja nekako oblikuju. Rand trepnu. Bio je siguran da je deo koji je Loijal dodirivao imao grane na vrhu, baš kao i ostali, ali sada je imao zaokružen vrh tačno iznad Ogijerove glave. Rand otvori usta, ali pesma ga ućutka. Činila se toliko poznatom, kao da je trebalo da je zna.

Iznenada, Loijalov glas diže se do vrhunca – skoro nalik himni zahvalnici – i utihnu, kao povetarac.

„Plamen me spalio“, prodahta Hurin. Izgledao je zapanjeno. „Plamen me spalio, nikada nisam čuo ništa... Plamen me spalio.“

Loijal je sada držao štap dugačak koliko je on bio visok i debeo kao Randova podlaktica. Gladak i sjajan. Tamo gde je ta grana bila na divovskoj metli sada se video novi izdanak.

Rand duboko udahnu. Uvek nešto novo. Uvek nešto neočekivano, a ponekad i nije užasno.

Posmatrao je Loijala dok je uzjahivao i nameštao štap pred sebe preko sedla, i pitao se šta će uopšte Ogijeru štap, budući da jašu. A onda je video debelu palicu, ne u njenoj stvarnoj veličini, već u odnosu prema Ogijeru, i video kako je Loijal drži. „Bojni štap“, iznenađeno reče. „Nisam znao da Ogijeri nose oružje, Loijale.“

„Obično ga ne upotrebljavamo“, odgovori Ogijer skoro odsečno. „Obično. Cena je uvek bila prevelika.“ On bolje namesti svoj ogromni štap i s gađenjem nabra široki nos. „Starešina Haman svakako bi rekao da stavljam dugu dršku na sekiru, ali nisam ni užurban, ni nagao, Rande. Ovo mesto...“ Strese se, a uši mu se trznuše.

„Uskoro ćemo naći put nazad“, kaza Rand, pokušavajući da zvuči samouvereno.

Loijal progovori kao da ga nije ni čuo: „Sve je... povezano, Rande. Bilo živo ili ne, mislilo ili ne, sve što jeste uklapa se jedno s drugim. Drvo ne razmišlja, ali deo je celine, a celina ima... osećanje. Ne mogu to da objasnim ništa više no što mogu da objasnim kako je to kad si srećan, ali... Rande, ovoj zemlji je bilo drago što je oružje načinjeno. Drago!“

„Svetlost nas obasjala“, nervozno promrmlja Hurin, „i ruka Tvorčeva saklonila i mada idemo majci u poslednji zagrljaj, Svetlost nam obasjala put.“ Nastavio je to da ponavlja, kao bajalicu koja će ga zaštititi.

Rand se odupre iznenadnom nagonu da se osvrne. Svakako nije želeo da digne pogled. Da u tom trenutku ugledaju jednu od onih dimnih crta preko neba, potpuno bi se slomili. „Ovde nema ničega što bi moglo da nas povredi“, odlučno reče. „A držaćemo i stražu i postarati se da tako i ostane.“

Hteo je da se nasmeje sam sebi što zvuči tako sigurno. Ni u šta više nije bio siguran. Ali gledajući drugu dvojicu – Loijala opuštenih ćubastih ušiju, i Hurina koji je pokušavao da ni u šta ne gleda – znao je da barem jedan mora biti siguran, ili će ih strah i nesigurnost slomiti. Točak tka kako Točak želi. Istisnu tu misao. Nikakve veze to nema s Točkom. Nikakve veze to nema s ta’verenima, ili Aes Sedai, ili Zmajem. Jednostavno je tako, i to je sve.