„Loijale, jesi li završio?“ Ogijer klimnu, sa žaljenjem protrljavši štap. Rand se okrenu Hurinu. „Osećaš li još trag?“
„Da, lorde Rande. Dabome.“
„Pratimo ga onda. Kada pronađemo Fejna i Prijatelje Mraka, ma, vratićemo se kući kao heroji, s bodežom za Meta i Rogom Valera. Vodi, Hurine.“
„Ne sviđa mi se ovo mesto“, ravnim glasom izjavi Ogijer. Držao je bojni štap kao da očekuje da će ga uskoro upotrebiti.
„Dobro je što ne nameravamo da ostanemo, zar ne?“, reče Rand. Hurin se nasmeja, kao da se našalio, ali Loijal ga pogleda.
„Dobro je, Rande.“
Ali dok su nastavljali na jug, video je da ih je njegova opuštena pretpostavka da će stići kući malo razgalila. Hurin se nije toliko povijao u sedlu, a Loijalove uši nisu bile onako svenule. Nije bilo ni vreme ni mesto da im kaže kako deli njihov strah, stoga ga je zadržao za sebe, i sam se nosio s njim.
Hurin je celog jutra bio dobro raspoložen, mrmljajući: „Dobro je što ne nameravamo da ostanemo“, a onda se smejući, sve dok Randu nije došlo da mu kaže nek ućuti. Ali negde oko podneva njuškalo ućuta, odmahujući glavom i mršteći se. Rand požele da čovek i dalje ponavlja svoje reči i smeje se.
„Je li sve u redu s tragom, Hurine?“, upita.
Njuškalo slegnu, delujući uznemireno. „Jeste, lorde Rande, i nije, što se ono kaže.“
„Ili je jedno, ili drugo. Jesi li izgubio trag? Nema razloga za stid ako jesi. I na početku si rekao da je slab. Ako ne pronađemo Prijatelje Mraka, naći ćemo drugi Kamen i tako se vratiti.“
„Oh, nisam ga izgubio, lorde Rande. I dalje osećam njihov smrad. Nije to. Samo...“ Hurin se namršti i prasnu: „Kao da ga se sećam, lorde Rande, umesto što ga osećam. Desetine tragova stalno se seku. Desetine i desetine.
I svakakvi mirisi nasilja, neki od njih skoro sveži, samo isprani kao i sve ostalo. Jutros, pre no što smo napustili udolinu, mogao sam da se zakunem da su stotine poklane tačno ispod mojih nogu, svega nekoliko minuta ranije, ali nije bilo nikakvih tela, niti tragova na travi, izuzev naših otisaka. Tako nešto ne bi moglo da se desi a da tlo ne bude izrovano i krvavo, ali nije bilo ni znaka. Sve je tako, moj lorde. Ali ja sledim trag. Sledim ga. Ovo mesto me je dovelo do ivice živaca. To je to. Mora biti.“
Rand pogleda u Loijala – Ogijer je često znao najčudnije stvari – ali i on je izgledao zbunjeno kao i Hurin. Daleko samopouzdanije no što se odista osećao Rand reče: „Znam da se trudiš što bolje možeš, Hurine. Svi smo na ivici živaca. Samo ih prati što bolje možeš, i pronaći ćemo ih.“
„Kako kažeš, lorde Rande.“ Hurin potera konja napred. „Kako kažeš.“
Ali do sumraka nije bilo ni znaka od Prijatelja Mraka, a Hurin reče da je trag postao još bleđi. Njuškalo je stalno mrmljao sebi u bradu o „sećanju“.
Nije bilo ni znaka. Zaista ni znaka. Rand nije bio tako dobar tragač kao Uno, ali svi momci iz Dve Reke morali su da prate tragove dovoljno dobro da pronađu izgubljenu ovcu ili zeca za večeru. On nije video ništa. Kao da ništa živo nije dotaklo zemlju pre no što su oni došli. Trebalo bi barem na nešto da naiđu, ako su Prijatelji Mraka bili pred njima. Ali Hurin je nastavio da prati trag za koji je rekao da ga oseća.
Kada je sunce dotaklo obzorje, podigli su logor u jednom gaju koji nije bio opaljen. Jeli su zalihe iz bisaga. Dvopek i suvo meso. A to su sprali bezukusnom vodom. Teško da je to bio bogat obrok. Rand je mislio da će imati dovoljno za nedelju dana. Nakon toga... Hurin je jeo polako, odlučno, ali Loijal je uz grimasu proždrao svoj deo i zapalio lulu. Veliki štap bio mu je blizu ruke. Rand se potrudio da im vatra bude mala i dobro skrivena među drvećem. Fejn i njegovi Prijatelji Mraka i Troloci možda su dovoljno blizu da primete vatru, uprkos Hurinovim brigama o neobičnom tragu koji su ostavili za sobom.
Činilo mu se čudnim što je o njima počeo da misli kao o Fejnovim Prijateljima Mraka, Fejnovim Trolocima. Fejn je bio samo luđak.
