Glas je bio nalik na slabašan povetarac koji je šaputao u zabačenim zabitima njegove glave. Tiho ledeno mrmljanje što se zavlačilo u svaku poru njegovog uma. Skoro da je potražio prazninu ne bi li mu pobegao, ali setivši se šta ga tamo čeka, suzbi želju za tim.
Dok se mrak spuštao, izvodio je vežbe s mačem, onako kako ga je Lan učio, mada bez praznine.
Rand je preuzeo prvu stražu, obilazeći obod šumarka s lukom u rukama. Ponekad bi olabavio mač u kanijama. Ledeni mesec bio je skoro pun, a noć tiha kao dan što je bio, i podjednako prazna. To je bila prava reč. Zemlja je bila prazna kao prašnjava vedrica za mleko. Teško je bilo poverovati da na čitavom svetu, ovom svetu, ima ikoga izuzev njih trojice. Teško je bilo poverovati čak i da su Prijatelji Mraka tu negde pred njima.
Da bi nečim prekratio vreme, on razmota plašt Toma Merilina, otkrivši harfu i flautu u njihovim kutijama od tvrde kože. Izvadi zlatnu i srebrnu flautu iz kutije, setivši se kako ga je zabavljač podučavao, i odsvira nekoliko nota „Vetra koji povija vrbe“, tiho da ne bi probudio ostale. Čak i tihi tužni zvuk bio je preglasan za to mesto, suviše stvaran. Uz uzdah, on vrati flautu u kutiju i ponovo smota zavežljaj.
Dugo je čuvao stražu, pustivši ostale da spavaju. Nije ni shvatio koliko je kasno dok se nije pojavila magla. Polegla je nisko nad zemljom, gusta. Izgledalo je kao da Loijal i Hurin spavaju na oblacima. Iako je u gornjim slojevima bila slabašna, ipak je pokrila zemlju oko njih, i sakrila sve izuzev najbližeg drveća. Činilo se kao da gleda mesec kroz vlažnu svilu. Bilo šta moglo bi neprimećeno da im se približi. On dodirnu mač.
„Mačevi mi ne mogu ništa, Lijuse Terine. To bi trebalo da znaš.“
Magla se zakovitla oko Randovih nogu kada se okrenuo. Mač mu se pojavi u rukama. Sečivo sa znakom čaplje beše pravo pred njim. Praznina ga ispuni; prvi put jedva da je i primetio upoganjenu svetlost
Senovita pojava približi se kroz maglu, oslanjajući se na visok štap. Iza nje, kao da je senka te senke bila ogromna, magla se zamrači dok nije postala crnja od noći. Rand se sav naježi. Pojava beše sve bliža, dok se ne pretvori u čoveka odevenog u crno, s crnom svilenom maskom koja mu je skrivala lice. S njim dođoše i senke. I štap mu beše crn, kao da je drvo bilo nagorelo, a opet beše glatko i presijavalo se nalik mesečini na vodi. Na trenutak prorezi za oči na krinci zaplamteše, kao da iza njih behu vatre umesto očiju, ali i bez toga Rand je znao ko je pred njim.
„Ba’alzamon“, prodahta. „Ovo je san. Mora biti. Zaspao sam i...“
Ba’alzamon se nasmeja; zvučalo je poput buktanja otvorenog ložišta. „Uvek si pokušavao da porekneš ono što jeste, Lijuse Terine. Ako pružim ruku, mogu da te dotaknem, Rodoubico. Uvek te mogu dotaći. Uvek i svuda.“
„Ja nisam Zmaj! Ja sam Rand al’...“ Rand stegnu zube da bi se zaustavio.
„Oh, znam koje ime sada koristiš, Lijuse Terine. Znam svako ime koje si koristio kroz bezbrojna Doba, davno pre no što si postao Rodoubica. Ba’alzamonov glas postajao je sve jači; ponekad bi se vatre njegovih očiju rasplamsale toliko da je Rand mogao da ih vidi kroz otvore u svilenoj krinci, nalik na beskrajna plamena mora. „Znam te, tvoju krv i lozu sve do prve iskre života, sve do Prvog trenutka. Nikada nećeš moći da se sakriješ od mene. Nikada! Mi smo povezani kao dve strane istog novčića. Obični ljudi mogu se sakriti u nitima Šare, ali ta’veren sija kao signalna vatra na brdu, a ti –
„Oče laži!“, uspe Rand da izgovori. Uprkos praznini, jezik mu se lepio za nepce.
