Veliki lov полностью

Ba’alzamon se osloni na svoj štap i na trenutak pogleda Randa, a onda priđe Loijalu i Hurinu i zagleda se u njih. Ogromna senka pratila ga je. Rand primeti da on nije remetio maglu. Dok se kretao, štap mu je pratio korake, ali siva magla nije se kovitlala i komešala oko njegovih nogu kao oko Randovih. To ga je obodrilo. Možda Ba’alzamon zaista nije tu. Možda to jeste san.

„Čudni su ti pratioci“, mislio se Ba’alzamon. „Uvek je tako bilo. Ova dvojica. Devojka koja pokušava da pazi na tebe. Jadan čuvar i slab, Rodoubico. Da ima čitav život da raste, ne bi postala dovoljno snažna da se ti iza nje sakriješ.“

Devojka? Ko? Moiraina svakako nije devojka. „Ne znam o čemu pričaš, Oče laži. Lažeš i lažeš, a čak i kada kažeš istinu, izokreneš je u laž.“

„Ma nije valjda, Lijuse Terine? Znaš šta si i ko si. Rekao sam ti. Kao i one žene iz Tar Valona.“ Rand se promeškolji, a Ba’alzamon se nasmeja; zvučalo je kao omanji udar groma. „Misle da su bezbedne u svojoj Beloj kuli, ali moji sledbenici su i među njima. Aes Sedai zvana Moiraina rekla ti je ko si, zar ne? Da li je lagala? Ili je ona jedna od mojih? Bela kula namerava da te upotrebi kao psa na uzici. Lažem li? Lažem li kada kažem da tražiš Rog Valera?“ Ponovo se nasmeja. Uprkos smirenosti praznine, Rand je skoro pokrio uši. „Stari neprijatelji ponekad se toliko dugo bore da i ne shvatajući postanu saveznici. Misle da te napadaju, ali postali su tako blisko povezani s tobom da je na kraju isto kao da si sam vodio udarac.“

„Ti me ne usmeravaš“, odvrati Rand. „Poričem te.“

„Imam hiljadu veza između tebe i sebe, Rodoubico. Svaka je tanja od svile i jača od čelika. Vreme nas je povezalo s hiljadu niti. Bitke koje smo vodili – sećaš li se ičeg od toga? Jesi li i najmanje svestan da smo se i ranije borili, vodili bezbrojne bitke od početka Vremena. Znam daleko više od tebe! Ta bitka uskoro će se okončati. Poslednja bitka dolazi. Poslednja, Lijuse Terine. Misliš li da zaista možeš da je izbegneš? Ti jadni i bedni crve. Služićeš me ili umreti! A ovoga puta ciklus neće ponovo početi tvojom smrću. Grob pripada Velikom gospodaru Mraka. Ovoga puta, ako umreš, bićeš potpuno uništen. Ovoga puta Točak će biti slomljen, ma šta uradio, a svet iznova načinjen po novom kalupu. Služi mi! Služi Šai’tanu, ili zauvek budi uništen!“

Na pomen tog imena, vazduh kao da se zgusnu. Tama iza Ba’alzamona nabuja i poraste, zapretivši da sve proguta. Rand oseti kao da ga obavija, hladnija od leda i istovremeno vrelija od užarenog ugljevlja, crnja od same smrti. Cimala ga je u svoje dubine, gutajući čitav svet.

Stegao je balčak tako da ga šaka zabole. „Poričem te, i poričem tvoju moć. Ja hodam u Svetlosti. Svetlost nas štiti, i mi smo zaklonjeni u dlanu Tvorčeve ruke.“ Trepnu. Ba’alzamon je i dalje stajao tu, a velika tama još se nadvijala iza njega. Izgledalo je kao da je sve sem toga priviđenje.

„Želiš li da mi vidiš lice?“ Beše to šapat.

Rand proguta pljuvačku. „Ne.“

„Trebalo bi.“ Šaka u rukavici pođe ka crnoj krinci.

„Ne!“

Maska spade. Beše to lice čoveka, užasno opečeno. Ali između crvenih opekotina crnih ivica što su brazdale to lice koža je izgledala zdrava i glatka. Tamne oči gledale su Randa; okrutne usne nasmešiše se i otkriše bele zube. „Pogledaj me, Rodoubico, i vidi stoti deo svoje sudbine.“ Na trenutak oči i usta postaše vrata beskrajnih ognjenih pećina. „Ovo može učiniti razuzdana Moć, čak i meni. Ali ja se isceljujem, Lijuse Terine. Poznate su mi staze do veće moći. Tebe će spaliti kao moljca koji leti u žarište.“

„Neću ga dotaći!“ Rand oseti prazninu oko sebe, i saidin. „Neću.“

„Ne možeš da se zaustaviš.“

„Ostavi – me – NA MIRU!“

„Moć.“ Ba’alzamonov glas postade tih, ubedljiv. „Ponovo možeš imati Moć, Lijuse Terine. Povezan si s njom, ovog trena. Znam, vidim. Oseti je, Lijuse Terine. Oseti sjaj u sebi. Oseti Moć koja bi mogla biti tvoja. Sve što treba da uradiš je da posegneš za njom. Ali Senka je između tebe i nje. Ludilo i smrt. Ne moraš umreti, Lijuse Terine, nikada više.“

„Ne“, kaza Rand, ali glas nastavi, probijajući ga.

„Mogu da te naučim kako da kontrolišeš tu Moć tako da te ne uništi. Niko živi tome ne može da te nauči. Veliki gospodar Mraka može te zaštititi od ludila. Moć može biti tvoja, kao i večiti život. Večiti! Sve što za uzvrat treba da učiniš jeste da služiš. Samo da služiš. Jednostavne reči – Tvoj sam, Veliki gospodaru – i Moć će biti tvoja. Moć iznad svega što one žene iz Tar Valona mogu i da sanjaju, i večiti život. Treba samo da se ponudiš i služiš.“

Rand obliznu usne. Da ne poludim. Da ne umrem. „Nikada! Ja hodam u Svetlosti“, promuklo odvrati, „i ti me ne možeš dotaći!“

„Dotaći te, Lijuse Terine? Dotaći te? Mogu da te prožderem! Okusi to, i znaj kao što ja znam!“