Veliki lov полностью

Tamne oči ponovo postadoše oganj, a usta plamen koji procveta i poraste sve dok se nije činio sjajnijim od letnjeg sunca. Plamen poraste, i Randov mač iznenada zasija kao da je tek izvučen iz kovačkog ognjišta. On uzviknu kada mu balčak opeče šake. Zavrišta i ispusti mač. A magla se zapali. Beše to vatra koja je zahvatala i palila sve pred sobom.

Vičući, Rand je udarao po svojoj odeći dok se ona dimila, gorela i pretvarala u pepeo. Udarao je šakama koje su crnile i smežuravale se, dok je golo meso pucalo i gulilo se, nestajući u plamenu. Vrištao je. Bol je tukao prazninu u njemu, a on je pokušavao da otpuže što dublje u nju. Sjaj beše tamo, isprljano svetlo tik sa one strane vida. Poluizludeo, ne mareći više šta je to, poseže za saidinom, pokušavši da ga obmota oko sebe, pokušavši da se skrije u njemu od plamena i bola.

Iznenada kao što planu, vatra i nestade. Rand se zbunjeno zagleda u svoje šake koje su virile iz crvenih rukava kaputa. Vuna ne beše ni oprljena. Sve sam to umislio. Prestravljeno se osvrnu oko sebe. Ba’alzamon je nestao. Hurin se promeškolji u snu; njuškalo i Loijal i dalje su bili samo dva ispupčenja što štrče iz niske magle. Jesam sve to zamislio.

Pre no što olakšanje stiže da poraste, desna šaka ga žignu, i on je okrenu da pogleda. U dlan mu beše utisnut žig. Čaplja s balčaka mača, sva crvena, kao da ju je neki slikar nacrtao.

Nespretno izvukavši maramicu iz džepa, obmota je oko šake. Bol ga je sada probijao. Praznina će mu pomoći – u njoj je bio svestan bola, ali nije ga osećao - ali priguši tu misao. Do sada je dva puta ne znajući – a jednom namerno i to nije mogao da zaboravi – pokušao da usmerava Jednu moć dok je bio u praznini. Time je Ba’alzamon hteo da ga namami. To su Moiraina i Amirlin Tron želele od njega. Neće to uraditi.

„Nije trebalo to da radiš, lorde Rande“, reče Hurin kada ih je Rand u zoru probudio. Sunce još nije izašlo, ali bilo je vidno. Magla je nevoljno nestala još po mraku. „Ako se premoriš pokušavajući da nas poštediš, moj lorde, ko će nas odvesti kući?“

„Morao sam da razmislim“, odgovori Rand. Ni po čemu se nije videlo da je bilo magle, ili Ba’alzamona. Opipa maramicu uvezanu oko desne šake. To je bio dokaz da je Ba’alzamon bio tu. Želeo je da ode odatle. „Vreme je da pojašemo, ako nameravamo da uhvatimo Fejnove Prijatelje Mraka. Krajnje vreme. Možemo da jedemo dvopek dok jašemo.“

Loijal zastade u istezanju. Ispružene ruke bile su visoko kao kad bi Hurin stao Randu na ramena. „Tvoja šaka, Rande. Šta se desilo?“

„Povredio sam se. Nije to ništa.“

„Imam melem u bisagama...“

„Nije to ništa!“ Rand je znao da zvuči oštro, ali žig bi doveo do pitanja na koje nije želeo da odgovori. „Gubimo vreme. Hajde da nastavimo.“ Poče da osedlava Riđana, nespretno zbog povređene ruke, a Hurin požuri do svog konja.

„Nema potrebe da budeš tako nervozan“, promrmlja Loijal.

Trag bi bio, pomisli Rand dok su polazili, nešto prirodno u tom svetu. Bilo je suviše neprirodnih stvari ovde. Čak bi i jedan jedini otisak kopita bio dobrodošao. Fejn, Prijatelji Mraka i Troloci morali su za sobom da ostave barem neki trag. Usredsredio se na tlo koje su prelazili, pokušavajući da razazna trag nečeg živog.

Nije bilo ničega. Ni prevrnutog kamena, ni smrvljene grudve zemlje. Jednom je pogledao i tlo iza njih, samo da se uveri da za njima ostaju otisci; izrovašena zemlja i povijena trava jasno su govorile da su tuda prošli, no tlo pred njima bilo je čisto. Ali Hurin je tvrdio kako može da namiriše trag, nejasan i slabašan, što i dalje vodi na jug.

Njuškalo se ponovo usredsredi na trag koji je sledio, kao pas koji lovi jelena, a Loijal je opet jahao izgubljen u mislima, mrmljajući sebi u bradu i trljajući ogromni štap prebačen preko sedla pred sobom.

Nisu jahali ni pun sat kada Rand ugleda stub u daljini. Bio je toliko obuzet traženjem otisaka da je stub primetio tek kada se ovaj jasno video iznad drveća pred njima. „Pitam se šta je to.“ Put ih je vodio pravo ka njemu.

„Ne znam šta bi to moglo biti, Rande“, reče Loijal.

„Da je ovo – da je ovo naš svet, lorde Rande...“, Hurin se nelagodno promeškolji u sedlu. „Pa, onaj spomenik o kome je lord Ingtar govorio – spomenik pobedi Artura Hokvinga nad Trolocima – bio je to veliki stub. Ali srušen je pre hiljadu godina. Sada tamo nema ničeg sem velike humke, nalik na brdo. Video sam je, kada sam išao u Kairhijen za lorda Agelmara.“

„Prema Ingtaru“, kaza Loijal, „to je još tri ili četiri dana od nas. Ako je uopšte ovde. Ne znam zašto bi bio. Mislim da ovde uopšte nema ljudi.“

Njuškalo ponovo prikova pogled za zemlju. „U tome i jeste stvar, zar ne, Graditelju? Nema ljudi, ali ovaj stub je pred nama. Možda bi trebalo da se držimo podalje od njega, moj lorde Rande. Ovde ne možemo znati šta je to, niti koga tamo ima.“