Veliki lov полностью

Rand je razmišljao i dobovao prstima po visokoj jabuci svog sedla. „Moramo da se držimo traga što je bliže moguće“, reče naposletku. „I ovako izgleda da se ne primičemo Fejnu. Ako se može izbeći, ne želim da gubim više vremena. Vidimo li neke ljude, ili bilo šta neuobičajeno, onda ćemo ih obići dok ponovo ne naletimo na trag. Ali do tada, nastavljamo pravo.“

„Kako kažeš, moj lorde.“ Njuškalo je zvučao neobično, brzo je pogledao Randa ispod oka. „Kako kažeš.“

Rand se na trenutak namršti, pre no što shvati šta je u pitanju, a onda na njega dođe red da uzdahne. Lordovi se nisu objašnjavali sa svojim podanicima, samo s drugim lordovima. Nisam tražio od njega da me prihvati kao prokletog lorda. Ali jeste, kao da mu tihi glas odgovori, a ti si ga pustio. Načinio si izbor; dužnost je sada tvoja.

„Prati trag, Hurine“, kaza Rand.

Uz osmeh olakšanja, njuškalo potera konja.

Slabašno sunce putovalo je nebom dok su jahali. Uspelo im se iznad glava kad su bili svega na milju od stuba. Došli su do jednog potočića, u korak dubokoj jaruzi, a između njih i spomenika raslo je retko drveće. Rand je video humku na kojoj je sagrađen, nalik na okruglo zaravnjeno brdo. Sivi stub dizao se barem stotinu hvatova uvis, i jedva je mogao da vidi da je vrh isklesan u vidu ptice raširenih krila.

„Jastreb“, reče Rand. „To jeste Hokvingov spomenik. Mora biti. Bilo je ovde ljudi, ako ih nema i sada. Samo su ga ovde sagradili na drugom mestu, i nikada ga nisu srušili. Samo pomisli, Hurine, kada se budemo vratili moći ćeš svima da pričaš kako je spomenik zaista izgledao. Biće nas svega trojica na čitavom svetu koji su ga zaista videli.“

Hurin klimnu. „Da, moj lorde. Moja deca bi volela da čuju priču kako im je otac video Hokvingov stub.“

„Rande“, zabrinuto poče Loijal.

„Tu razdaljinu možemo da pređemo galopom “, kaza Rand. „Hajdemo. Brzina će nam prijati. Možda ovo mesto i jeste mrtvo, ali mi smo živi.“

„Rande“, reče Loijal, „mislim da to nije dobra...“

Ne sačekavši da ga čuje do kraja, Rand mamuznu Riđana i pastuv jurnu. Pređe preko plitke trake vode u dva koraka, a onda se ispe uz suprotnu obalu. Hurin potera svog konja odmah za njim. Rand ču Loijala kako nešto viče za njima, ali samo se nasmeja, mahnu Ogijeru da ih prati i nastavi da galopira. Ako bi držao pogled uprt u jednu tačku, zemlja nije tako strašno klizila, a bilo je dobro osetiti vetar na licu.

Humka je bila ogromna, ali travnata padina beše blaga. Sivi stub dizao se naspram neba, četvrtast i toliko širok da je uprkos visini delovao stameno, skoro zdepasto. Randov smeh zgasnu i on sumornog lica zauzda Riđana.

„Je li to Hokvingov spomenik, lorde Rande?“, nelagodno upita Hurin. „Nekako ne izgleda kako treba.“

Rand prepozna oštro četvrtasto pismo kojim je spomenik bio prekriven, kao i neke od uklesanih simbola, veličine čoveka. Rogata lobanja Da’vol Troloka. Gvozdena pesnica Dai’mona. Trozubac Ko’bala, i kovitlac Ahf’frajta. Bio je tu i jastreb, uklesan blizu podnožja. S rasponom krila od deset koraka, ležao je na leđima, proboden munjom, a gavranovi su mu kljucali oči. Ogromna krila na vrhu stuba zaklanjala su sunce.

Ču Loijala kako galopom prilazi.

„Pokušao sam da ti kažem, Rande“, reče Loijal. „To je gavran, a ne jastreb. Jasno sam ga video.“ Hurin okrenu konja, odbivši čak i da gleda spomenik.

„Ali kako?“, upita Rand. „Artur Hokving je ovde izvojevao pobedu nad Trolocima. Ingtar tako reče.“

„Ne ovde“, polako odgovori Loijal. „Očigledno ne ovde. Od Kamena do Kamena sežu linije ako-g, između svetova koji mogu biti. Razmišljao sam i verujem da znam šta su ti svetovi koji bi mogli biti. Možda znam. To su svetovi kakvim je naš svet mogao postati da su se događaji drukčije odigrali. Možda stoga sve izgleda... tako isprano. Jer je ako, možda. Nalik na senku stvarnog sveta. Mislim da su u ovom svetu Troloci pobedili. Možda zato nismo videli ni sela ni ljude.“

Rand se sav naježi. Tamo gde su Troloci pobedili, nisu ostavljali žive ljude sem za hranu. Ako su pobedili širom čitavog sveta... „Da su Troloci pobedili, bili bi svuda. Do sada bismo ih hiljadu videli. Još juče bismo bili mrtvi.“

„Ne znam, Rande. Možda su, pošto su pobili sve ljude, pobili jedni druge. Troloci žive za ubijanje. To je sve što znaju da rade; sve što jesu. Jednostavno ne znam.“

„Lorde Rande“, najednom reče Hurin, „tamo dole nešto se kreće.“

Rand okrenu konja, spreman da ugleda troločki juriš, ali Hurin je pokazivao u smeru iz koga su došli, ni na šta. „Šta si video, Hurine? Gde?