Njuškalo spusti ruku. „Na obodu onog šumarka tamo, oko milju od nas. Učinilo mi se da je to... žena... i još nešto što nisam mogao da razaznam, ali...“ Uzdrhta. „Tako je teško videti bilo šta što ti nije pravo ispred nosa. Aaah, stomak mi se prevrće od ovog mesta. Verovatno samo umišljam, moj lorde. Ovo je pravo mesto za uvrnute prikaze.“ Pogrbio se, kao da ga stub pritiska. „Sigurno je bio samo vetar, moj lorde.“
Loijal reče: „Bojim se da moramo još nešto uzeti u obzir.“ Ponovo je zvučao zabrinuto. Pokaza ka jugu. „Šta tamo vidiš?“
Rand zaškilji ne bi li zaštitio oči od klizanja udaljenih stvari. „Zemljište kao ono koje smo već prešli. Drveće. Neke bregove, i planine. Ništa drugo. Šta bi hteo da vidim?“
„Planine“, uzdahnu Loijal. Ćube na ušima mu padoše, a krajevi obrva polegoše po obrazima. „To mora da je Rodoubičin bodež, Rande. To jedino mogu biti te planine, sem ako ovaj svet nije potpuno drugačiji od našeg. Ali Rodoubičin bodež je više od stotinu liga južno od Erinin. Poprilično više. Teško je ovde odmeriti udaljenost, ali... mislim da ćemo pre mraka stići do tih planina.“ Više ništa nije morao da kaže. Nije bilo moguće da pređu stotinu liga za manje od tri dana.
Ne razmišljajući, Rand promrmlja: „Možda je ovo mesto nalik Putevima.“ A onda ču kako Hurin zaječa, i smesta zažali što nije pazio šta priča.
Nije to bila prijatna pomisao. Prođi kroz Kapiju – one su se mogle naći odmah ispred ogijerskog stedinga, i u njihovim gajevima – prođi i hodaj jedan dan, i mogao bi da izađeš kroz drugu Kapiju stotinu liga od mesta gde si ušao. Putevi su sada bili mračni i pogani, a putovati njima značilo je rizi kovati smrt ili ludilo. Čak su se i Seni bojale da idu Putevima.
„Ako jeste, Rande“, lagano kaza Loijal, „da li nas i ovde pogrešan korak može ubiti? Ima li stvari koje mogu učiniti gore no da nas ubiju, a još ih nismo videli?“ Hurin ponovo zaječa.
Pili su vodu, jahali kao da ni na šta ne moraju da paze. Nepažnja bi brzo ubila u Putevima. Rand proguta pljuvačku, nadajući se da će mu se stomak smiriti.
„Sada je prekasno da brinemo o onome što je za nama“, reče. „Ali od sada, pazićemo šta radimo.“ Baci pogled ka Hurinu. Njuškalo se pogurio, a pogled mu je lutao, kao da se pita šta će skočiti na njega i odakle. Čovek je privodio ubice, ali ovo je bilo više no što je tražio. „Drži se, Hurine. Još nismo mrtvi, niti ćemo biti. Samo ćemo odsad morati da budemo oprezniji. To je sve.“
U tom trenutku začuše vrisak, nejasan zbog udaljenosti.
„Žena!“, uzviknu Hurin. Kao da ga je čak i takav zvuk razgalio. „Znao sam da sam video...“
Ponovo se začu vrisak, očajniji od prvog. „Jedino ako ume da leti“, reče Rand. „Južno je od nas.“ Iz mesta potera Riđana u trk.
„Reče da budemo oprezni!“, povika Loijal za njim. „Svetlosti, Rande, zapamti! Budi oprezan!“
Rand je polegao niz Riđanov vrat pustivši pastuva da juri. Vodio se prema vrištanju. Lako je bilo pričati o oprezu, ali u ženinom glasu čuo se užas. Nije zvučala kao da mu ostaje vremena za oprez. Na obali još jednog potoka, usečenog u jarugu strmih strana, dublju od većine onih na koje su nailazili, on zauzda konja. Riđan se zaustavi uz kišu kamenčića i prašine. Vrištanje se čulo...
Jedan pogled bio je dovoljan. Možda dvesta koraka od njega, žena je stajala u potoku pored svog konja. Oboje behu pribijeni uz obalu. Slomljenom granom branila se od... nečega što je režalo. Rand proguta pljuvačku, na trenutak zabezeknut. Da su žabe bile velike kao medvedi, ili da su medvedi imali žablju sivozelenu kožu, možda bi na to ličilo. I to na velikog medveda.
Ne dopustivši sebi da razmišlja o stvoru, brzo sjaha zgrabivši luk. Može postati prekasno ako pokuša da se više približi. Žena je jedva držala... tona odstojanju. Daljina je bila poprilična – škiljio je nastojeći da oceni razdaljinu: kao da se menjala svaki put kad bi se stvor pomerio – ali i meta je bila velika. Bio je pomalo nespretan zbog povijene šake, ali pustio je strehi skoro pre no što je sjahao kako treba.
Strela se dopola zabi u kožu čudovišta, a ono se okrenu ka Randu. Uprkos udaljenosti on ustuknu za korak. Nikada nije video životinju s tako ogromnom klinastom glavom, i s tako širokim kljunom, kukastim, da bi lakše kidala meso. Stvor je imao tri oka, sitna i okrutna, oivičena tvrdim obodima. Povrativši se, stvor jurnu niz potok ka njemu. Kretao se velikim skokovima. Randu je pogled govorio da su neki dvostruko duži od drugih, ali znao je da su svi isti.
„Oko“, povika žena. Zvučala je iznenađujuće smireno, uzevši u obzir njeno vrištanje. „Moraš ga pogoditi u oko da bi ga ubio.“
On nateže još jednu strelu do uva. Nevoljno, potraži prazninu. Nije želeo, ali Tam ga je tome naučio zbog ovakvih stvari. Znao je da bez toga nikada neće uspeti da pogodi tako malu metu.
