Stvorenje ponovo skoči, i na vrhuncu skoka strela ga pogodi u centralno oko. Stvor pade, načinivši talas vode i blata. Voda se mreškala oko njega, ali nije se više ni makao.
„Dobar i hrabar pogodak“, uzviknu žena. Bila je na konju i jahala mu u susret. Rand se pomalo iznenadi što nije pobegla dok je stvorenje bilo zaokupljeno njime. Ona prođe pored telesine, i dalje okružene talasima njene smrti, ni ne pogledavši je. Njen konj se pope uz obalu i ona sjaha. „Malo ljudi bi stajalo pred jurišem grolma, moj lorde.“
Bila je sva u belom. Skutovi su joj bili pričvršćeni kako bi mogla da jaše, a haljina opasana srebrom. I njene čizme koje su virile ispod haljine bile su optočene srebrom. Čak je i sedlo bilo belo i ukrašeno srebrom. Njena snežna kobila, dugog vrata i tananog hoda, bila je visoka skoro kao Randov pastuv. Ali pogled mu je privukla žena sama. Mislio je da je možda Ninaevinih godina. Kao prvo, bila je visoka; da je bila samo šaku viša, gledala bi ga pravo u oči. Kao drugo, bila je prelepa. Kao mleko bela koža činila je oštru suprotnost dugoj, kao noć tamnoj kosi i crnim očima. Već je viđao prekrasne žene. Moiraina je bila prelepa, mada hladna, kao i Ninaeva kada je bila smirena. Egvena i Elejna, kći naslednica Andora, bile su toliko lepe da čoveku dah stane. Ali ova žena... Jezik mu se zaveza, srce divlje zakuca.
„Tvoji podanici, moj lorde?“
On se iznenađeno okrenu. Pridružili su im se Hurin i Loijal. Hurin je zapanjeno gledao. Rand je znao da je trenutak ranije i on tako izgledao. Čak je i Ogijer delovao opčinjeno. „Moji prijatelji“, odgovori. „Loijal i Hurin. Ja sam Rand. Rand al’Tor.“
„Nikada ranije nisam razmišljao o tome“, odjednom reče Loijal, kao da priča sam sa sobom, „ali ako postoji savršena ljudska lepota, u licu i obliku, onda ti...“
„Loijale!“, viknu Rand. Ogijerove uši posramljeno se ukočiše. Rand pocrvene; Loijalove reči bile su isuviše slične njegovim mislima.
Žena se nasmeja, ali već sledećeg trenutka bila je sva kraljevski zvanična, kao kraljica na prestolu. „Mene zovu Selena“, rekla je. „Rizikovao si svoj život, i spasao moj. Tvoja sam, lorde Rande al’Tore.“ I, na Randov užas, kleče pred njega.
Ne gledajući ni Hurina ni Loijala, on je žurno podiže. „Muškarac koji ne bi poginuo da spase ženu nije muškarac.“ Smesta pocrvene. Bila je to šijenarska izreka, i znao je da zvuči pompezno i pre no što ju je izgovorio, ali njeno ponašanje ga je zarazilo i nije mogao da se zaustavi. „Mislim... to jest, bilo je...“
Iznenada posta svestan njenog pogleda. Izraz lica nije joj se promenio, ali pod njenim tamnim očima osećao se kao nag. Same od sebe, pojaviše mu se misli o Seleni bez odeće. Ponovo pocrvene. „Uh! Ah, odakle si, Selena? Otkako smo dospeli ovamo, nismo videli nijedno drugo ljudsko biće. Je li tvoj grad blizu?“ Ona ga zamišljeno pogleda, a on odstupi jedan korak. Kada ga je pogledala, postao je svestan koliko joj je blizu.
„Ja nisam iz ovog sveta, moj lorde“, odgovori ona. „Ovde nema ljudi. Ničeg živog, sem grolmova i nekih drugih stvorova nalik njima. Ja sam iz Kairhijena. A što se tiče toga kako sam ovamo dospela, nisam sigurna. Pošla sam na jahanje, i zaustavila se da odremam, a kad sam se probudila, našla sam se ovde s konjem. Mogu samo da se nadam, moj lorde, da me ponovo možeš izbaviti, i pomoći mi da se vratim kući.“
„Selena, ja nisam... to jest, molim te, zovi me Rand.“ Opet pocrvene.
„Ako tako hoćeš... Rande.“ Grlo mu se steže od njenog osmeha. „Pomoći ćeš mi?“
„Naravno da hoću.“
Ona na trenutak ućuta. Lice joj beše bezizražajno. Rand pojma nije imao o čemu razmišlja, izuzev da ga ponovo posmatra. „Čovek od dužnosti“, naposletku reče ona. Laki osmeh dodirnu joj usne. „To mi se sviđa. Da. Ko su ti prestupnici koje pratiš?“
„Prijatelji Mraka i Troloci, moja gospo“, izlete Hurinu. Nespretno joj se pokloni iz sedla. „Počinili su ubistvo u utvrdi Fal Dara i ukrali Rog Valera, moja gospo, ali lord Rand će ga povratiti.“
