Rand uznemireno pogleda u njuškalo. Hurin se slabašno isceri.
„Ne, ne bi valjalo“, odgovori Selena, „da
„Pre toga, moramo ga pronaći. Bolje bi bilo da pođemo.“ Rand joj ponudi ruku ne bi li joj pomogao da uzjaše. Hurin slete s konja da joj pridrži uzengije. „Šta god bilo ono što sam ubio – grolm? – možda ih ima još u blizini.“ Stisak njene ruke beše iznenađujuće snažan, a koža kao... Svila? Nešto mekše, nežnije. Rand uzdrhta.
„Uvek je tako“, odgovori Selena. Visoka bela kobila zarza i iskezi se na Riđana, ali umiri se čim Selena dotače uzde.
Rand prebaci luk preko leđa i uzjaha.
Njuškalo se trže i presta da pilji u Selenu. „Da, lorde Rande. Ah... trag. Južno, moj lorde. I dalje na jug.“
„Jašimo onda.“ Rand s nelagodom pogleda sivozelenu grolmovu telesinu u potoku. Bolje je bilo dok su mislili kako su jedini živi stvorovi na tom svetu. „Prati trag, Hurine.“
Selena je isprva jahala kraj Randa, pričajući o najrazličitijim stvarima, postavljajući mu pitanja i nazivajući ga lordom. Nekoliko puta je zaustio da joj kaže kako nije lord, već samo čobanin. I svaki put bi mu reči zastale čim bi je pogledao. Bio je siguran da takva gospa ne bi na taj način razgovarala s čobaninom, čak i ako joj je spasao život.
„Kada pronađeš Rog Valera, postaćeš veliki čovek“, kaza mu ona. „Čovek za legende. Čovek koji oglasi Rog biće tvorac svojih legendi.“
„Ne želim da ga oglasim, niti da budem deo bilo kakve legende.“ Nije znao da li ona ima na sebi parfem, ali činilo se kao da je namirisana nečim zbog čega je samo o njoj mislio. Kao da su mu nos golicali oštri i slatki začini, od kojih mu je voda išla na usta.
„Svi žele da budu veliki. Ti bi mogao biti najveći u svim Dobima.“
To je zvučalo suviše slično onome što je Moiraina rekla. Ponovorođeni Zmaj će svakako biti istaknuta pojava kroz sva Doba. „Ne ja“, sa žarom odgovori. „Ja sam samo“ – pomisli o njenom preziru ako bi joj sada rekao da je samo čobanin, pošto ju je pustio da veruje kako je lord – „samo pokušavam da ga pronađem. I da pomognem prijatelju.“
Ona na trenutak utihnu, a onda reče: „Ozledio si šaku.“
„Nije to ništa.“ On stade da gura povređenu šaku u kaput – buktala je od držanja uzdi – ali ona poseže i uze je.
Bio je toliko iznenađen da joj je dozvolio. A onda mu je izbor bio ili da se neuljudno otrgne, ili da je pusti da odmota maramicu. Dodir joj beše hladan i siguran. Dlan mu je bio crven i natečen, ali čaplja se jasno videla.
Ona dotače žig, ali ništa ne reče. Nije čak ni pitala kako je do toga došlo. „Ovo bi moglo da ti ukoči ruku, ako se tako ostavi. Imam melem koji bi trebalo da pomogne.“ Dok su i dalje jahali, ona iz džepa plašta izvadi kamenu posudicu, otvori je i poče nežno da utrljava beli melem na opekotinu.
Melem isprva beše hladan, ali onda kao da se toplo upi u meso. A delovao je podjednako dobro kao nekada Ninaevine lekarije. Zaprepašćeno je gledao dok je crvenilo nestajalo i otok spadao pod njenim prstima.
„Neki ljudi“, rekla je ne dižući pogled s njegove šake, „odluče da traže veličinu, dok su drugi prisiljeni da je prihvate. Uvek je bolje odabrati, no biti primoran. Primoran čovek nikada nije u potpunosti svoj gospodar. Uvek mora da igra na konopcima onih koji su ga primorali.“
Rand otrže šaku. Žig je izgledao star nedelju dana i više, skoro zalečen. „Šta hoćeš da kažeš?“, odlučno upita.
Ona mu se nasmeši, a on se postide što je planuo. „O Rogu govorim, naravno“, smireno reče ona, odloživši svoj melem. Njena kobila koja je kaskala pored Riđana bila je toliko visoka da su Selenine oči skoro bile u ravni s Randovim. „Ako pronađeš Rog Valera, nećeš moći da izbegneš veličinu. Ali hoćeš li biti primoran na nju, ili ćeš je prihvatiti? To je pitanje.“
On stisnu i otvori šaku. Zvučala je gotovo kao Moiraina. „Jesi li ti Aes Sedai?“
Selena podiže obrve; tamne oči joj zasijaše, ali glas joj beše tih. „Aes Sedai? Ja? Ne.“
„Nisam hteo da te uvredim. Žao mi je.“
„Da me uvrediš? Nisam uvređena, ali nisam ni Aes Sedai.“ Usne joj se podrugljivo iskriviše; čak je i to bilo prelepo. „Kriju se u onome što misle da je bezbednost, kada bi toliko toga mogle da urade. Služe kada bi mogle da vladaju, dopuštaju ljudima da vode ratove kada bi mogle da dovedu svet u red. Ne, nikada me nemoj zvati Aes Sedai.“ Nasmeši se i dodirnu ga po ruci da mu pokaže kako nije ljuta — na njen dodir on proguta pljuvačku — ali ipak oseti olakšanje kada je prišla Loijalu. Hurin joj se pokloni kao stari porodični sluga.
