Veliki lov полностью

Rand je osećao olakšanje, ali mu je i nedostajala. Bila je svega dva hvata od njega – okrenu se u sedlu da je pogleda kako jaše pored Loijala; Ogijer se gotovo presamitio da bi mogao da priča s njom – ali to nije bilo isto kao kad je bila kraj njega, dovoljno blizu da oseti njen zanosni miris, da je dodirne. Gnevno se okrenu. Nije da je želeo da je dodirne – podsetio je sebe kako voli Egvenu, i smesta osetio krivicu zbog potrebe da se podseća – ali bila je prelepa i mislila je za njega da je lord. I rekla je da bi mogao biti veliki čovek. Sumorno se u mislima raspravljao sam sa sobom. I Moiraina kaže da bih mogao biti veliki; Ponovorođeni Zmaj. Selena nije Aes Sedai. Tako je; ona je plemkinja iz Kairhijena, a ti si čobanin. Ona to ne zna. Koliko dugo ćeš dozvoliti da veruje u laž? To je samo dok se ne izvučemo odavde. Ako se izvučemo. Ako. Nakon toga misli mu se povukoše u natmurenu tišinu.

Pokušao je da osmatra zemlju kojom su prolazili – ako Selena kaže da ima još tih stvorova... tih grolmova... verovao joj je. Hurin je bio suviše obuzet mirisanjem traga da bi išta drugo primetio; Loijal toliko udubljen u razgovor sa Selenom da bi nešto video tek kad bi ga ujelo. Ali bilo je teško osmatrati. Oči bi mu zasuzile ako bi se prebrzo okrenuo. Neko brdo, ili šumarak, iz jednog ugla delovali su milju daleko, a iz drugog svega stotinak hvatova.

Planine su bivale sve bliže, to je bilo sigurno. Rodoubičin bodež penjao se ka nebu. Krezubi pojas snegom pokrivenih vrhova. Zemlja oko njih već postade brdovita najavljujući planine. Zaći će na planinsko tle dobrano pre mraka, a možda i za svega jedan sat. Više od stotinu liga za manje od tri dana. I manje. Veći deo jednog dana proveli smo južno od Erinin u stvarnom svetu. Preko stotinu liga za manje od dva dana, ovde.

„Kaže da si imao pravo u pogledu ovog mesta, Rande.“

Rand se trže pre no što shvati da je to Loijal dojahao. Pogledom potraži Selenu i vide da jaše kraj Hurina; njuškalo se cerio i klimao glavom na sve što bi ona rekla. Rand pogleda Ogijera. „Iznenađen sam da si je pustio, kako ste pričali. Kako to misliš, bio sam u pravu?“

„Ona je neverovatna žena, zar ne? Neke Starešine ne znaju toliko o istoriji – pogotovu o Dobu legendi – i o – oh, da. Kaže da si bio u pravu za Puteve, Rande. Aes Sedai, neki od njih, proučavali su ovakve svetove, i to znanje bilo je osnova zahvaljujući kojoj su uzgajili Puteve. Kaže da ima svetova u kojima se menja vreme, a ne daljina. Provedi dan tamo, i vratićeš se u stvarni svet posle godinu dana, ili dvadeset godina. A može biti i obrnuto. Ti svetovi – ovaj, i svi ostali – samo su odrazi stvarnog sveta, tako kaže. Ovaj nam izgleda bledo zato što je slab odsjaj, imao je najmanje mogućnosti da postoji. Drugi su verovatni skoro koliko i naš. Ti su čvrsti kao naš svet, i nastanjeni ljudima. Istim ljudima, rekla je. Zamisli to, Rande! Mogao bi da posetiš jedan od njih i sretneš samog sebe. Kaže da Sara jma beskonačan broj varijacija i da će svaka varijacija koja može biti, biti.“

Rand odmahnu glavom i smesta požele da to nije učinio. Okoliš zatreperi, a njemu se stomak prevrnu. Duboku udahnu. „Kako sve to zna? Ti si najučenija osoba koju sam upoznao, Loijale, a jedino što si o ovom svetu znao skoro su glasine.“

„Ona je Kairhijenjanka, Rande. Kraljevska biblioteka u Kairhijenu jedna je od najvećih na svetu, možda i najveća van Tar Valona. Aijeli su je namerno poštedeli, znaš, kada su spalili Kairhijen. Oni neće uništiti knjigu. Jesi li znao...“

„Baš me briga za Aijele“, ljutito ga prekide Rand. „Ako ona toliko zna, nadam se da je pročitala kako da dospemo kući. Želeo bih da Selena...“

„Želeo bi da Selena šta?“, nasmeja se žena kada im se pridružila.

Rand je pogleda kao da je mesecima nije bilo; tako se osećao. „Želeo bih da Selena malo više jaše sa mnom“, odgovori on. Loijal se zakikota, a Rand pocrvene.

Selena se nasmeši i pogleda Loijala. „Izvini nas, alantine.

Ogijer se pokloni u sedlu i dopusti svom velikom konju da zaostane. Videlo se po svenulim ćubama njegovih ušiju da je to učinio nevoljno.