Veliki lov полностью

„Uvek si...“ Selena duboko uzdahnu, kao da se smiruje. „Uvek si tako tvrdoglav. Pa, divim se tvrdoglavosti kod muškarca. Oni koji se lako vrte oko prsta malo vrede.“

Rand pocrvene; to je bilo previše slično onome što je Egvena ponekad govorila, a njih dvoje bili su skoro obećani jedno drugom još od detinjstva. Te reči od Selene, praćene njenim pogledom, dođoše kao zaprepašćenje. Okrenu se da kaže Hurinu da nastavi da prati trag.

U daljini iza njih začu se zvuk nalik na mešavinu kašljanja i gunđanja. Pre no što Rand stiže da okrene Riđana i pogleda, začu se još jedan, a odmah za njim još tri. Isprva ništa ne vide jer mu je okoliš igrao pred očima, ali onda ih je primetio kroz raštrkani šumarak, kako se uspinju na jedno brdo. Izgleda da ih je pet. Samo pola milje daleko, najviše hiljadu koraka, a dolazili su u skokovima od po trideset stopa.

„Grolmovi“, mirno reče Selena. „Mali čopor, ali izgleda da su nas nanjušili.“

„Pokušaćemo da pobegnemo“, kaza Rand. „Hurine, možeš li da galopiraš i pratiš trag?“

„Da, lorde Rande.“

„Onda napred. Mi ćemo...“

„Neće vredeti“, prekide ga Selena. Njena bela kobila bila je jedini konj koji nije prestrašeno poigravao zbog grubog laveža grolmova.

„Oni ne odustaju. Nikada. Ako te namiriše, grolm ide i ide, danju i noću, sve dok te ne sustigne. Moraćeš sve da ih pobiješ, ili da pronađeš način da odemo negde drugde. Rande, Putni Kamenovi mogu nas odvesti drugde.“

„Ne! Možemo da ih pobijemo. Ja mogu. Jednog sam već ubio. Ima ih samo pet. Ako samo nađem...“ Osvrnu se okolo tražeći mesto koje mu je trebalo i pronađe ga. „Za mnom!“ Rand mamuznu Riđana i potera ga u galop, uveren da će ga ostali slediti pre no što je i čuo topot kopita njihovih konja.

Mesto koje je odabrao bilo je nisko okruglo brdo, bez drveća. Ništa se nije moglo približiti a da ga ne primete. On sjaha i otkači svoj dugi luk. Loijal i Hurin pridružiše mu se na tlu. Ogijer sa svojim ogromnim štapom, a njuškalo s kratkim mačem. Ni bojni štap ni mač ničemu neće služiti kad im se grolmovi približe. Neću im dozvoliti da nam priđu.

„Ovo nije neophodno“, reče Selena. Jedva da je i pogledala grolmove. Nagnula se u sedlu i usredsredila na Randa. „Možemo s lakoćom pre njih da stignemo do Putnog Kamena.“

„Zaustaviću ih.“ Rand užurbano prebroja preostale strele u tobolcu. Bilo ih je osamnaest, svaka duga kao njegova ruka. Deset je imalo glave nalik na dleta, predviđene da probiju troločki oklop. Poslužiće i za grolmove. Zabi četiri takve u zemlju pred sobom, a petu zape. „Loijale, Hurine, ne možete da pomognete. Uzjašite i budite spremni da odvedete Selenu do Kamena ako se neki od njih probije.“ Pitao se da li bi mogao da ubije jednog od tih stvorova mačem, ako do toga dođe. Ti jesi lud! Čak je i Moć bolja od ovoga.

Loijal nešto reče, ali nije ga čuo. Već je tražio prazninu, koliko zbog potrebe, toliko i da bi pobegao sopstvenim mislima. Znaš šta te čeka. Ali ovako ne moram da ga dodirnem. Sjaj beše tu, svetlost s one strane vida. Činilo mu se kao da teče prema njemu, ali praznina postade sve. Misli zaigraše preko površine praznine, osvetljene tom ukaljanom svetlošću. Saidin. Moć. Ludilo. Smrt. Suvišne misli. Bio je jedno s lukom, strelom, sa stvorovima koji su jurili uz brdo pod njim.

Grolmovi dođoše, pretičući jedan drugog ogromnim skokovima. Pet velikih kožastih stvorova, s tri oka i razjapljenih kljunova. Njihovi krici nalik na gunđanje odbiše se od praznine. Jedva ih je i čuo.

Rand nije bio svestan kada je podigao luk, ili povukao prvu strelu do uva. Bio je jedno sa zverima, jedno sa središnjim okom prve od njih. A onda strela polete. Prvi grolm beše mrtav; jedan od njegovih drugova skoči na palu telesinu, kidajući kljunom cereke mesa. Zareža ka ostalima, a oni ga široko zaobiđoše. Ali nastaviše dalje, a on, kao da je nečim prizvan, napusti svoj obrok i skoči za njima, već okrvavljenog kljuna.

Rand je streljao glatko i bez razmišljanja. Zategni i pusti. Zategni i pusti. Peta strela polete s luka, i on ga spusti, još duboko u praznini, dok je peti grolm padao nalik na marionetu presečenih žica. Iako je poslednja strela još bila u letu, nekako je znao da nema potrebe za drugom. Poslednja zver sruči se na zemlju kao da su joj se kosti istopile. Pera strele virila su iz njenog središnjeg oka. Uvek iz središnjeg oka.

„Veličanstveno, lorde Rande“, izjavi Hurin. „Ja... nikada nisam video takvo streljaštvo.“

Rand i dalje beše u praznini. Svetlo ga je zvalo, i on... poseže... ka njemu. Ono ga okruži. Ispuni.

„Lorde Rande?“ Hurin ga dodirnu po ruci, a Rand se trže. Praznina poče da se ispunjava onim što se oko njega nalazilo. „Jesi li dobro, moj lorde?“

Rand prstima protrlja čelo. Bilo je suvo. Osećao se kao da je mokro od znoja. „Ja... dobro sam, Hurine.“

„Svaki put je sve lakše. Tako sam čula“, reče Selena. „Što duže živiš u Jedinstvu, to je lakše.“