Veliki lov полностью

Odjednom, kao da sunce u trenu nestade, svet trepnu. I ponovo. Simbol je bio kao užareno ugljevlje pod njegovim dlanom. Upijao je svetlo. Svet trepnu. Trepnu. Pripala mu je muka od tog svetla; bilo je kao voda čoveku koji umire od žeđi. Treptaj. Žedno ga je ispio. Hteo je da povraća; hteo je sve to svetlo. Treptaj. Trougao u krugu ga je pekao; osećao je kako mu dlan gori. Treptaj. Želeo je sve! Zavrišta, zavijajući od bola, od žudnje.

Treptaj... treptaj... treptajtreptajtreptaj...

Neko ga povuče; jedva je toga bio svestan. Zatetura se. Praznina st gubila, kao i svetlo i mučnina koja ga je morila. Svetlo. Sa žaljenjem je posmatrao kako se gubi. Svetlosti, ludilo je želeti to. Ali bio sam tako ispunjen! Bio sam tako... Omamljeno pogleda Selenu. Ona ga je držala za ramena, zamišljeno se zagledavši u njegove oči. On podiže dlan. Žig čaplje beše tu, ali ništa drugo. Trougao u krugu nije mu bio utisnut u meso.

„Zadivljujuće“, lagano reče Selena. Pogledala je ka Loijalu i Hurinu. Ogijer je izgledao zapanjeno. Oči su mu bile kao tanjiri. Njuškalo je čučao držeći se za tlo jednom rukom, kao da nije siguran može li da stoji. „Svi smo ovde, i svi naši konji. A ti čak ni ne znaš šta si učinio. Zadivljujuće.“

„Jesmo li...“, promuklo poče Rand, ali morade da zastane kako bi ovlažio grlo.

„Osvrni se“, odgovori Selena. „Doveo si nas kući.“ Iznenada se nasmeja. „Sve si nas doveo kući.“

Rand tada postade svestan gde se nalazi. Okruživala ih je udolina bez ikakvog stepeništa, mada se tu i tamo video sumnjivo gladak komad kamena, crven ili plav. Stub je bio uz padinu, upola zatrpan odronom. Ovde su simboli bili nejasni; vetar i kiša dugo su ih ispirali. Sve je izgledalo stvarno. Boje behu jasne: granit snažno siv, žbunje zeleno i smeđe. Posle onog drugog mesta, boje skoro behu prejake.

„Kući“, prodahta Rand, a onda se i on nasmeja. „Vratili smo se kući.“ Loijalov smeh zvučao je kao bivolja rika. Hurin zaigra u mestu.

„Uspeo si“, reče Selena, prišavši mu bliže, sve dok njeno lice ne ispuni Randov pogled. „Znala sam da ćeš uspeti.“

Randov smeh utihnu. „Ja... pretpostavljam da jesam.“ Pogleda ka palom Putnom Kamenu, i uspe da se slabašno nasmeši. „Doduše, voleo bih da znam šta sam uradio.“

Selena mu uputi dubok pogled. „Možda ćeš jednoga dana znati“, tiho mu kaza. „Ti si sigurno predodređen za velike stvari.“

Oči joj behu tamne i duboke kao noć, meke kao somot. Usne,... Ako je poljubim... Trepnu i užurbano ustuknu, pročistivši grlo. „Selena, molim te, nikom nemoj da kažeš za ovo. Za Putni Kamen i mene. Ja to ne razumem, niti će iko drugi razumeti. Znaš kakvi su ljudi kada su u pitanju stvari koje ne razumeju.“

Lice joj postade bezizražajno. On iznenada požele da su Met i Perin tu. Perin je umeo da priča s devojkama, a Met je mogao da laže a da mu se to ne vidi na licu. On nije umeo ni jedno ni drugo.

Selena se odjednom nasmeši i spusti se u napola podrugljiv naklon. „Čuvaću tvoju tajnu, moj lorde Rande al’Tore.“

Rand je pogleda i ponovo pročisti grlo .Je li ljuta na mene? Da sam pokušao da je poljubim, sigurno bi bila ljuta. Mislim. Požele da ga ne gleda tako. Kao da zna o čemu razmišlja. „Hurine, postoji li neka mogućnost da su Prijatelji Mraka pre nas upotrebili ovaj Kamen?“

Njuškalo sa žaljenjem odmahnu glavom. „Skretali su na zapad, lorde Rande. Sem ako ovi Putni Kamenovi nisu učestaliji no što sam video, rekao bih da su još u onom drugom svetu. Ali neće mi ni sat vremena trebati da proverim. Zemljište je ovde isto kao i tamo. Mogao bih da pronađem mesto gde sam tamo izgubio trag, ako shvataš šta hoću da kažem, i vidim da li su već prošli.“

Rand pogleda ka suncu. Sunce – divno snažno sunce, ni najmanje bledo – bilo je nisko na zapadu, i bacalo senke preko udoline. Za sat će biti mrak. „Ujutru“, odgovori. „Ali bojim se da smo ih izgubili.“ Ne možemo izgubiti taj bodeži Ne možemo! „Selena, u tom slučaju, povešćemo te ujutru do tvog doma. Da li je u samom gradu Kairhijenu, ili...“

„Možda još nisi izgubio Rog Valera“, polako kaza Selena. „Kao što znaš, ja ponešto znam o tim svetovima.“

„Ogledala Točka“, kaza Loijal.

Ona ga pogleda, pa klimnu. „Da. Baš tako. Ti svetovi na neki način zaista i jesu ogledala, pogotovu oni gde nema ljudi. Neki od njih odražavaju samo velike događaje u istinskom svetu, ali neki stvaraju senku takvog odraza čak i pre no što se događaj odigra. Prolazak Roga Valera svakako se može smatrati velikim događajem. Odrazi onoga što će biti slabiji su od odraza onoga što jeste, ili onoga što je bilo. Baš kao što Hurin reče da je trag koji je pratio bio slabašan.“