Veliki lov полностью

Hurin trepnu ispunjen nevericom. „Hoćeš da kažeš, moja gospo, da sam mirisao gde će ti Prijatelji Mraka biti? Svetlost mi pomogla, to ne bih voleo. Dovoljno je loše što osećam gde je nasilje bilo. Ne treba mi i da mirišem gde će biti. Nemoguće je da ima mnogo mesta gde se u nekom trenutku neće odigrati neko nasilje. To bi me, najverovatnije, dovelo do ludila. Ono mesto skoro da jeste. Tamo sam ga stalno osećao. Ubijanje i povređivanje, i najcrnje zlo koje se može zamisliti. Osećao sam ga čak i na nama. Svima nama. Čak i na tebi, moja gospo, oprosti mi što to kažem. Bilo je to samo ono mesto. Varalo je moje čulo, kao što je varalo vaše oči.“ Stresao se. „Drago mi je što nismo više tamo. Još ne mogu to potpuno da isteram iz nozdrva.“

Rand odsutno protrlja žig na svom dlanu. „Šta ti misliš, Loijale? Da li smo zaista ispred Fejnovih Prijatelja Mraka?“

Ogijer slegnu ramenima mršteći se. „Ne znam, Rande. Ne znam ništa o ovome. Mislim da smo se vratili u naš svet. Mislim da smo na Rodoubičinom bodežu. Sem toga...“ Ponovo slegnu.

„Trebalo bi da te otpratimo kući, Selena“, kaza Rand. „Tvoji ljudi brinuće se za tebe.“

„Nekoliko dana dokazaće da sam u pravu“, nestrpljivo odgovori ona. „Hurin može da pronađe gde je napustio trag; tako reče. Možemo tu da postavimo osmatračnicu. Rog Valera će verovatno brzo stići ovamo. Rog Valera, Rande. Samo pomisli. Čovek koji oglasi Rog zauvek će živeti u legendama.“

„Ne želim ništa da imam s legendama“, oštro kaza on. Ali ako se Prijatelji Mraka provuku kraj tebe... Šta ako ih Ingtar izgubi? Onda će Prijatelji Mraka za sva vremena imati Rog Valera, a Met će umreti. „Dobro, nekoliko dana. U najgorem slučaju, verovatno ćemo se naći s Ingtarom i ostalima. Ne mogu da zamislim da su stali, ili se vratili, samo zato što smo mi... otišli.“

„Mudra odluka, Rande“, kaza mu Selena, „i dobro promišljena.“ Dodirnu mu ruku i nasmeši se. Ponovo je pomislio na poljubac.

„Uh... moramo biti bliže pravcu iz koga će doći. Ako će doći. Hurine, možeš li pre mraka da nam pronađeš logorište, negde odakle ćemo moći da posmatramo mesto gde si izgubio trag?“ Osvrnu se ka Putnom Kamenu i pomisli o spavanju u njegovoj blizini, o tome kako mu se poslednji put praznina privukla u snu, i svetlu u praznini. „Negde podalje odavde.“

„Prepusti to meni, lorde Rande.“ Njuškalo brzo uzjaha. „Kunem se da više nikada neću zaspati a da ne proverim kakvo je kamenje u blizini.“

Dok je Rand na Riđanu izjahivao iz udoline, uhvatio je sebe kako više gleda Selenu no Hurina. Izgledala je tako hladno i staloženo. Nimalo starije od njega, ali nalik kraljici. A kad bi mu se nasmešila, kao što je baš tada učinila... Egvena ne bi rekla da sam mudar. Egvena bi me nazvala vunoglavcem. Razdraženo mamuznu Riđana.

Egvena je održavala ravnotežu na palubi Rečne kraljice koja se ljuljala. Brod je zategnutih jedara hitao niz široku reku Erinin pod nebom tamnim od oblaka. Barjak Belog plamena besno je šibao jarbol. Vetar se digao čim se poslednji putnik ukrcao na brodove u Medu, i od tada ni na trenutak nije popuštao. Ni danju, ni noću. Reka je počela da plavi dok je nosila brodove. Ni vetar ni reka nisu usporavali, niti brodovi u gustom poretku. Rečna kraljica je bila na čelu, gde je i trebalo da bude plovilo koje nosi Amirlin Tron.

Krmanoš je sumorno držao kormilo, raširenih nogu, a bosi mornari bili su usredsređeni na svoj posao. Kada bi pogledali ka nebu ili reci, uz tiho mrmljanje otrgli bi poglede. Selo iza njih upravo se gubilo s vidika, a jedan dečak trčao je niz obalu. Neko vreme uspevalo mu je da prati brodove, ali sada su ga ostavljali za sobom. Kada je nestao, Egvena siđe u potpalublje.

U maloj kabini koju su delile, Ninaeva je oštro pogleda sa svog uskog ležaja. „Kažu da ćemo danas stići u Tar Valon. Svetlost mi pomogla, ali biće mi drago da zakoračim na čvrsto tlo, makar to bilo i u Tar Valonu.“ Brod se zaljulja od vetra i rečne struje, a Ninaeva proguta pljuvačku. „Nikada više neću zakoračiti na brod“, reče bez daha.

Egvena otrese svoj plašt od kapljica vode iz reke i okači ga pored vrata. Kabina nije bila velika – izgleda da takvih na brodu nije bilo, čak je i ona koju je Amirlin preuzela od kapetana bila mala, mada veća od ostalih. Dva kreveta bila su ugrađena u zidove, ispod njih bile su police, a iznad pretinci. Sve je bilo nadohvat ruke.

Izuzev održavanja ravnoteže, ljuljanje broda nije je mučilo kao Ninaevu; prestala je da joj nudi hranu pošto je Mudrost po treći put zavitlala činiju na nju. „Zabrinuta sam za Randa.“

„Ja sam zabrinuta za svu trojicu“, tupo odgovori Ninaeva. Trenutak kasnije dodade: „Sinoć si ponovo sanjala? Sudeći po tome kako si zagledana u daljinu još otkako si ustala...“