Veliki lov полностью

Egvena klimnu. Nikada ništa nije uspevala da sakrije od Ninaeve, a snove nije ni pokušavala. Ninaeva je isprva pokušala da je izleći napicima, misleći da su to samo more, sve dok nije čula da to zanima jednu Aes Sedai. Tada je počela da joj veruje. „Bio je kao i ostali. Različit, ali sličan. Rand je u nekoj opasnosti. Znam. I postaje sve gore. Nešto je učinio, ili će učiniti, što će ga staviti u...“ Baci se na krevet i nagnu prema drugoj ženi. „Samo kad bih mogla da razumem šta je u pitanju.“

„Usmeravanje?“, tiho upita Ninaeva.

Uprkos sebi, Egvena se osvrnu da vidi ima li nekog u blizini da čuje. Bile su same, iza zatvorenih vrata, ali ipak je podjednako tiho odgovorila: „Ne znam. Možda.“ Nije bilo moguće pretpostaviti šta Aes Sedai mogu da urade – već je videla dovoljno da poveruje u sve priče o njihovim moćima. Neće rizikovati da ih neko prisluškuje. Neću da rizikujem, zbog Randa. Da hoću dobro da postupim, rekla bih im. Ali Moiraina zna, a ništa nije rekla. A to je Rand! Ne mogu. „Ne znam šta da radim.“

„Da li je Anaija još nešto rekla o snovima?“ Ninaeva se izgleda trudila da nikada ne doda počasno Sedai, čak ni kada su bile same. Većina Aes Sedai izgleda nije za to marila, ali ta navika privukla je nekoliko prekornih pogleda. Napokon, ide u Belu kulu da uči.

„Točak tka kako Točak želi“, navede Egvena Anaijine reči. „Momak je daleko odavde, dete. Ništa ne možemo učiniti dok ne saznamo više. Postaraću se da te lično ispitam kada stignemo u Belu kulu, dete. Uuuh! Ona zna da ima nečeg u tim snovima. To se jasno vidi. Dopada mi se ta žena, Ninaeva; zaista. Ali neće da mi kaže ono što me zanima. A ja ne mogu sve da joj ispričam. Možda da mogu...“

„Ponovo zakrabuljeni čovek?“

Egvena klimnu. Bila je nekako sigurna kako je bolje da Anaiji ništa o njemu ne govori. Nije mogla ni da zamisli zašto, ali bila je sigurna. Tri puta je čovek plamenih očiju bio u njenim snovima. Svaki put kada je sanjala da je Rand u opasnosti. Uvek je nosio masku. Ponekad bi mogla da mu vidi oči, a ponekad samo oganj umesto njih. „Smejao mi se. Bilo je to tako... prezrivo. Kao da sam štene koje će nogom odgurnuti s puta. To me plaši. On me plaši.“

„Jesi li sigurna da to ima veze s drugim snovima, s Random? San je ponekad samo san.“

Egvena podiže ruke. „A ti, Ninaeva, ponekad zvučiš baš kao Anaija Sedai!“ Posebno je naglasila titulu. Zadovoljno je primetila da se Ninaeva namrštila na to.

„Ako ikada ustanem iz ovog kreveta, Egvena...“

Šta god da je Ninaeva imala na umu, prekide je kucanje na vratima. Pre no što Egvena stiže bilo šta da kaže ili da se pomeri, Amirlin lično uđe i zatvori vrata za sobom. Za divno čudo, bila je sama. Retko kada je izlazila iz svoje kabine, a i tada uvek s Leanom, i možda s još jednom Aes Sedai.

Egvena skoči na noge. Kabina posta malo pretrpana, s njih tri.

„Obe se dobro osećate?“, veselo upita Amirlin. Klimnu glavom ka Ninaevi. „Jedeš li dobro? Dobro si raspoložena?“

Ninaeva se nekako pridiže u sedeći položaj, leđa okrenutih zidu. „Moje raspoloženje je baš kako treba, hvala na pitanju.“

„Počastvovani smo, majko“, poče Egvena, ali Amirlin je pokretom ruke ućutka.

„Dobro je ponovo biti na vodi, ali posle nekog vremena počinje da biva dosadno kao bara kad ništa nemaš da radiš.“ Brod se nagnu, a ona se pomeri u skladu s njim, a da to i ne primeti. „Ja ću vas danas podučavati.“ Ona se smesti na kraj Egveninog kreveta podavivši noge. „Sedi, dete.“

Egvena sede, ali Ninaeva htede da ustane. „Mislim da ću otići na palubu.“

„Rekoh, sedi!“ Amirlinin glas puče kao bič, ali Ninaeva nastavi drhtavo da ustaje. I dalje se obema rukama držala za krevet, ali bila je skoro uspravna. Egvena beše spremna da je uhvati kada padne.

Sklopivši oči, Ninaeva se polako spusti nazad na krevet. „Možda ću ostati. Gore je sigurno vetrovito.“ Amirlin se kratko nasmeja. „Rekli su mi da imaš narav kao ptica-ribolovac s koskom u grlu. Neke od njih, dete, kažu da bi ti prijalo da neko vreme provedeš kao polaznica, ma koliko godina imala. Ja kažem, ako imaš onoliko sposobnosti koliko čujem da imaš, zaslužuješ da budeš jedna od Prihvaćenih.“ Ponovo se nasmeja. „Uvek sam verovala da ljudi treba da dobiju ono što zaslužuju. Da. Pretpostavljam da ćeš mnogo toga naučiti kada stignemo u Belu kulu.“

„Radije bih da me neki Zaštitnik nauči kako da koristim mač“, odreza Ninaeva. S mukom proguta pljuvačku i otvori oči. „Ima neko na kome bih htela da ga upotrebim.“ Egvena je oštro pogleda. Je li Ninaeva mislila na Amirlin – što bi bilo glupo, a sem toga i opasno – ili Lana? Prasnula bi na Egvenu svaki put kad bi ga pomenula.