Veliki lov полностью

Ninaeva razrogači oči. Imala je tek toliko vremena da zaviče pre no što je bučno pala na krevet. Egvena se trznu; dušeci su bili tanki, a drvo ispod njih tvrdo. Ninaevino lice ostade ledeno, samo se neznatno promeškoljila u mestu.

„A sada“, odlučno kaza Amirlin, „sem ako ne želiš još primera, mogle bismo da počnemo s podučavanjem. Bolje reći, da nastavimo.“

„Majko?“, slabašno reče Egvena. Ispod brade nije mogla ni da se mrdne.

Amirlin je upitno pogleda, a onda se nasmeši. „Oh. Žao mi je, dete. Bojim se da mi je sva pažnja bila obuzeta tvojom prijateljicom.“ Egvena je odjednom ponovo mogla da se pomeri. Podiže ruke, samo da se u to uveri. „Da li ste obe spremne da učite?“

„Da, majko“, brzo odgovori Egvena.

Amirlin pogleda Ninaevu i podiže obrvu.

Trenutak kasnije, nategnutim glasom Ninaeva odgovori: „Da, majko.“ Egvena uzdahnu od olakšanja.

„Dobro. E, sad. Ispraznite um od svega izuzev pupoljka.“

Kada je Amirlin otišla, Egvena je bila sva u znoju. Mislila je da su neke druge Aes Sedai bile teške kao učiteljice, ali ta nasmešena žena običnog lica iscedila je iz nje svaku kap truda. A kada ništa nije ostalo, kao da je posegla u nju i izvukla još. Doduše, dobro je prošla. Kada se vrata zatvoriše za Amirlin, Egvena otvori šaku i pojavi se plamičak, tik iznad kažiprsta, a onda zaigra s jednog prsta na drugi. Nije trebalo to da radi bez učitelja – bez jedne od Prihvaćenih da je motri u najmanju ruku – ali bila je suviše uzbuđena zbog svog napretka da bi o tome vodila računa.

Ninaeva skoči na noge i baci svoj jastuk ka vratima. „Ta... ta pogana, niska, bedna... rospija! Svetlost je spalila! Želela bih ja nju da bacim ribama. Želela bih da je napojim nečim od čega bi pozelenela do kraja života! Baš me briga što može majka da mi bude, da mi je u Emondovom Polju, ne bi mogla da sedne...“ Zubi joj tako glasno zaškripaše da Egvena poskoči.

Dopustivši plamenu da zamre, Egvena spusti pogled u krilo. Poželela je da se nekako iskrade iz sobe a da Ninaeva to ne primeti.

Podučavanje se nije dobro završilo za Ninaevu, jer je vodila računa o svojoj naravi sve dok Amirlin nije otišla. Nikada nije mogla mnogo da uradi ako ne bi bila besna, a tada bi sve samo buknulo iz nje. Nakon neuspeha za neuspehom, Amirlin je učinila sve što je mogla da je ponovo razbesni. Egvena požele da Ninaeva zaboravi da je ona videla ili čula ma šta.

Ninaeva ukočeno priđe svom krevetu i zagleda se u zid iza njega, stisnuvši pesnice. Egvena s čežnjom pogleda ka vratima.

„Nisi ti kriva“, reče Ninaeva, a Egvena se trže.

„Ninaeva, ja...“

Ninaeva se okrenu i pogleda je. „Nisi ti kriva“, ponovi, ali nije zvučala ubeđeno. „Ali ako jednu reč prozboriš, ja ću – ja ću...“

„Ni reč“, brzo odgovori Egvena. „Čak se ni ne sećam o čemu bih to zborila.“

Ninaeva ju je još malo držala pogledom, a onda klimnu. Odjednom se namršti. „Svetlosti, mislila sam da ništa nema gori ukus od sirovog ovčijeg korena. Zapamtiću to za sledeći put kad se budeš ponašala kao guska, zato se pripazi.“

Egvena se žacnu. To je bilo prvo što je Amirlin isprobala pokušavajući da razbesni Ninaevu. Tamna grudva nečega što se presijavalo kao mast i pogano mirisalo pojavila se iznenada, i dok je Amirlin uz pomoć Moći držala Ninaevu, završila u ustima Mudrosti. Amirlin ju je čak i uhvatila za nos kako bi je naterala da proguta. A Ninaeva je pamtila ono što vidi samo jednom. Egvena je mislila da je nemoguće zaustaviti je ako nešto naumi. Uprkos uspehu u teranju plamena da igra, ona nikada ne bi mogla da satera Amirlin uza zid. „Barem ti više nije zlo.“

Ninaeva zagunđa, a onda se kratko i oštro nasmeja. „Suviše sam besna da bih bila bolesna.“ Ponovo se neraspoloženo nasmejavši, odmahnu glavom. „Suviše se bedno osećam da bih bila bolesna. Svetlosti, kao da me je neko naopačke provukao kroz iglene uši. Ako obuka polaznica ovako izgleda, imaćeš podsticaja da brzo učiš.“

Egvena se namršti na svoja kolena. U poređenju s Ninaevom, Amirlin ju je samo gurkala. Smešila bi se njenim uspesima, saosećala s neuspesima, a onda ponovo gurala. Ali sve Aes Sedai govorile su da će u Beloj kuli biti drugačije – teže, mada nisu htele da kažu u kom smislu. Mislila je da neće podneti ako dan za danom bude prolazila kroz ono što je Ninaeva upravo prošla.

Nešto se promeni u pokretima broda. Ljuljanje oslabi, a na palubi se začuše koraci. Neki muškarac povika nešto što Egvena nije mogla da razazna.

Pogleda Ninaevu. „Misliš li... Tar Valon?“

„Postoji samo jedan način da saznamo“, odgovori Ninaeva i odlučno uze svoj plašt.

Na palubi videše mornare kako jure zatežući konopce, dižući jedra. Vetar se pretvorio u povetarac, a oblaci se raštrkali.

Egvena pojuri do ograde. „Jeste! To je Tar Valon!“ Ninaeva joj se bezizražajnog lica pridruži.