Veliki lov полностью

Ostrvo je bilo tako veliko da je više izgledalo kao da se reka podelila nadvoje nego da usred nje stoji deo kopna. Mostovi koji kao da behu od čipke načinjeni spajali su ostrvo s obalama, prelazeći preko močvarnog zemljišta i preko reke. Gradske zidine, Sjajni zidovi Tar Valona, presijavali su se na suncu koje se probilo kroz oblake. A na zapadnoj obali, Zmaj-planina dizala se ka nebu. Iz njenog urušenog vrha se dimilo. Jedna jedina planina dizala se iz ravnice i brdašaca. Zmajeva planina, gde je Zmaj umro. Načinjena njegovom smrću.

Egvena požele da se nije setila Randa kada je ugledala planinu. Muškarac koji usmerava. Svetlosti, pomozi mu.

Rečna kraljica prođe kroz veliki otvor u masivnom kružnom zidu koji je sekao reku. U unutrašnjosti, jedan široki nasip protezao se oko kružnog pristaništa. Mornari su vezivali poslednja jedra i privodili brod doku. Duž dugog doka, drugi brodovi koji su stigli nizvodno nalazili su mesto među onima koji već behu tu. Kada videše barjak s Belim plamenom, radnici pojuriše niz već zakrčen dok.

Amirlin izađe na palubu pre no što brod beše privezan, ali lučki radnici postaviše mostić čim se pojavila. Leana beše kraj nje, držeći štap s platnenim vrhom. Ostale Aes Sedai na brodu iskrcaše se s njima. Nijedna nije ni pogledala Egvenu ili Ninaevu. Na doku Amirlin dočeka izaslanstvo – Aes Sedai sa šalovima klanjale su se svečano i ljubile Amirlinin prsten. Onda nastade još veća gužva. S brodova se iskrcavao teret i vojnici; ljudi su postavljali čekrke; trube su grmele sa zidina, a posmatrači radosno vikali.

Ninaeva glasno šmrknu. „Izgleda da su nas zaboravile. Hajde, postaraćemo se same za sebe.“

Egvena beše nevoljna da prekine svoj prvi pogled na Tar Valon, ali pođe za Ninaevom u potpalublje da spakuje svoje stvari. Kada se vratiše na palubu noseći zavežljaje, vojnici i trubači već su otišli – kao i Aes Sedai. Ljudi su otvarali kapke na palubi i spuštali konopce.

Ninaeva uhvati jednog radnika za ruku. Bio je to mišićav čovek u gruboj smeđoj košulji bez rukava. „Naši konji“, poče.

„Zauzet sam“, odreza on otrgavši se. „Svi konji će se odvedu u Belu kulu.“ Odmeri ih. „Ako imate neki pos’o s Kulom, bolj’ krećite. Aes Sedai ne obožavaju aljkave guštere.“ Drugi čovek, koji se nosio s balom dizanom čekrkom iz potpalublja, doviknu mu nešto i on ih ne osvrnuvši se ostavi.

Egvena se zgleda s Ninaevom. Izgledalo je kao da su zaista prepuštene same sebi.

Ninaeva siđe s broda sumorno odlučnog lica, ali Egvena se potišteno spusti niz drvenu rampu i prođe kroz miris katrana kojim je dok odisao. Sva ta priča kako nas žele, a sada kao da ih nije ni briga.

Široke stepenice vodile su od doka do velikog luka od tamnocrvenog kamena. Kada stigoše do njega, Egvena i Ninaeva stadoše i zagledaše se.

Svaka zgrada bila je kao palata, mada su u većini onih blizu luka bile gostionice i radnje, sudeći po natpisima nad vratima. Predivan rad u kamenu svuda se mogao videti, a činilo se da su obrisi svake zgrade bili osmišljeni da dopunjuju i ističu sledeću, vodeći pogled kao da je sve deo jedne ogromne celine. Neke građevine uopšte nisu ni ličile na zgrade, već na divovske talase, ogromne školjke, ili neobične litice oblikovane vetrom. Tačno naspram luka bio je široki trg, s fontanom i drvećem, a Egvena je videla još jedan trg posle njega. Iznad svega dizale su se kule, visoke i skladne. Neke su bile povezane visokim mostovima. A iznad svih dizala se kula viša i šira od svih ostalih, i bela kao sami Sjajni zidovi.

„Dah zastane na prvi pogled“, začu se ženski glas iza njih. „I na deseti. I na stoti.“

Egvena se okrenu. Žena je bila Aes Sedai, Egvena beše sigurna u to, iako nije nosila šal. Niko drugi nije imao taj bezvremeni izgled. A držala se sa sigurnošću i samopouzdanjem koje je to potvrđivalo. Brz pogled ka njenoj šaci otkri zlatni prsten u obliku zmije koja sebi grize rep. Aes Sedai bila je pomalo punačka, s toplim osmehom, i jedna od najneobičnijih žena koje je Egvena ikada videla. To što je bila punačka nije moglo da sakrije njene visoke jagodice, kose oči boje najjasnijeg i najnežnijeg zelenila. Kosa joj je bila nalik vatri. Egvena se jedva savlada da se ne zablene u tu kosu i blago iskošene oči.

„Ogijerska gradnja, naravno“, nastavi Aes Sedai. „Neki kažu da je to njihov najbolji rad. Jedan od prvih gradova sagrađenih nakon Slamanja. Tada nije bilo ni petsto ljudi ovde – možda dvadesetak sestara – ali gradili su imajući na umu buduće potrebe.“

„Grad je divan“, reče Ninaeva. „Treba da idemo u Belu kulu. Došle smo zbog obuke, ali izgleda da nikog nije briga hoćemo li ostati ili ne.“

„Jeste nas briga“, uz osmeh odgovori žena. „Došla sam da vas dočekam, ali zadržala sam se u razgovoru s Amirlin. Ja sam Šerijam, Nadzornica polaznica.“

„Ja neću biti polaznica“, odlučnim glasom reče Ninaeva, ali ipak malo prebrzo. „Amirlin lično rekla je da treba da budem jedna od Prihvaćenih.“