„Tako mi je i rečeno.“ Šerijam je zvučala kao da je to zabavlja. „Nikada nisam čula da se to ranije radilo, ali kažu da si ti... izuzetna. Ali zapamti, čak i jedna od Prihvaćenih može biti pozvana u moju radnu sobu. Morala bi da prekrši više pravila no polaznica, ali i to se dešava.“ Okrenu se ka Egveni, kao da nije videla Ninaevino mrštenje. „A ti si naša nova polaznica. Uvek je lepo videti kada dođe polaznica. Sada ih imamo tako malo. Sa tobom će ih biti četrdeset. Samo četrdeset. A od toga svega osam ili deset postaće Prihvaćene. Mada mislim da ti ne moraš o tome da brineš, ako se potrudiš. Biće naporno, čak i za nekog s potencijalom koji mi kažu da imaš. Ništa ti neće biti olakšano. Ako ne možeš da ostaneš uporna, ma koliko teško bilo, ili ako ćeš pući pod stresom, bolje da odmah saznamo i da te pustimo da ideš svojim putem, no da čekamo da postaneš puna sestra, kada i drugi budu zavisili od tebe. Život Aes Sedai nije lak. Ovde ćemo te za njega pripremiti, ako imaš ono što je potrebno.“
Egvena ovlaži usne.
Ninaeva je zabrinuto pogleda. „Šerijam...“ Zastade i duboko udahnu. „Šerijam Sedai“, kao da se prisilila da izusti tu počasnu titulu – „mora li biti toliko naporno za nju? Krv i meso ne mogu mnogo da izdrže. Znam... ponešto... kroz šta polaznice prolaze. Svakako nema potrebe slomiti je samo da bi se videlo koliko je jaka.“
„Misliš na ono što je Amirlin tebi uradila?“ Ninaeva se ukoči. Šerijam je izgledala kao da pokušava da se ne nasmeje. „Rekoh da sam razgovarala s Amirlin. Nemoj da se brineš za svoju prijateljicu. Obuka polaznica jeste teška, ali ne toliko. To je predviđeno za prvih nekoliko nedelja obuke Prihvaćenih.“ Ninaeva samo otvori usta. Egvena je mislila da će Mudrosti ispasti oči. „To je da bismo uhvatili one koje su možda prošle kroz obuku polaznica a da to nije trebalo. Ne možemo rizikovati da jedna od nas puna Aes Sedai – popusti pod stresom spoljašnjeg sveta.“ Aes Sedai ih zagrli oko ramena i povede. Ninaeva kao da nije shvatala kuda ide. „Hajde“, reče Šerijam, „pokazaću vam vaše sobe. Bela kula čeka.“
Noć na obodu Rodoubičinog bodeža bila je hladna, baš kao što su noći u planinama uvek hladne. Vetar je duvao s visokih vrhova noseći ledenu svežinu snežnih kapa. Rand se promeškolji na tvrdom tlu, pripijajući plašt i ćebe oko sebe, samo napola usnuo. Ruka mu pođe k maču.
To je i ranije rekao sebi. Svakog dana koji su proveli na padini planine, osmatrajući mesto gde je, prema Hurinovim recima, bio trag u onom drugom svetu, i gde će se sigurno, prema Seleninim rečima, Prijatelji Mraka pojaviti u ovom – govorio je sebi kako je vreme da se ide. A Selena je pričala o Rogu Valera, i dodirnula bi mu ruku, pogledala ga u oči, a on bi se složio da ostanu još jedan dan i pre no što bi postao svestan šta radi.
Skupio se pod hladnim vetrom, razmišljajući o Seleninom dodiru i pogledu.
Dok se prevrtao, ruka mu spade s mača i dodirnu zavežljaj s harfom i flautom Toma Merilina. Prsti mu se sami od sebe stegoše oko zabavljačevog plašta.
Stresavši se, otvori oči. Jedinu svetlost zračio je mesec. Nedavno je bio pun i bio je nisko na nebu. Vatra bi ih odala onima koje su vrebali. Loijal promrmlja nešto u snu. Zvučalo je nalik na tihu grmljavinu. Jedan konj udari kopitom o zemlju. Prva straža bila je Hurinova, na isturenoj steni malo više na planini; uskoro će doći da probudi Randa.
Rand se prevrnu... i ukoči. Na mesečini je video Selenu kako se saginje nad njegovim bisagama, sa šakama na kopčama. Bela haljina presijavala se na slabašnoj svetlosti. „Da li ti nešto treba?“
Ona se trže i pogleda ga. „Ti... uplašio si me.“
