Veliki lov полностью

On ustade, zbacivši ćebe i umotavši se u plašt. Priđe joj. Bio je siguran da je stavio bisage kraj sebe kada je legao. Gledao je da mu uvek budu u blizini. Uze ih od nje. Sve kopče bile su zakopčane, čak i na strani gde je bio osuđujući barjak. Kako mi život može zavisiti od toga da ga zadržim? Ako ga bilo ko vidi i prepozna, to će me osuditi na smrt. Pogleda je sumnjičavo.

Selena ostade gde je i bila, uzvrativši mu pogled. Mesec joj je sijao u tamnim očima. „Shvatila sam“, reče, „da predugo nosim ovu haljinu. Mogla bih barem da je očistim, kad bih imala nešto da obučem dok to ne obavim. Možda jednu od tvojih košulja.“

Rand klimnu, osetivši iznenadno olakšanje. Odeća joj je izgledala čisto kao kada ju je prvi put ugledao, ali znao je da bi se i Egvenina haljina smesta morala očistiti ako bi se i tačkica pojavila na njoj. „Naravno.“ On otvori prostrani džep u koji je natrpao sve osim barjaka i izvuče belu svilenu košulju.

„Hvala.“ Ruke joj pođoše iza leđa. Ka dugmadima, shvati on.

Razrogačenih očiju, okrenu se od nje.

„Ako bi mi pomogao s ovim, bilo bi mnogo lakše.“

Rand pročisti grlo. „Ne bi bilo pristojno. Nije da smo obećani, ili...“ Prekini da misliš o tome! Nikada se nijednom ne možeš oženiti. „Jednostavno ne bi bilo pristojno.“

Naježi se kada začu njen tihi smeh. Kao da mu je prstom prešla duž kičme. Pokuša da ne obraća pažnju na šuškanje iza sebe. „Ah... sutra... sutra polazimo za Kairhijen.“

„A šta je s Rogom Valera?“

„Možda smo pogrešili. Možda ipak neće ovuda proći. Hurin kaže da postoji više prolaza preko Rodoubičinog bodeža. Ako skrenu samo malo na zapad, neće ni morati da zalaze u planine.“

„Ali trag koji smo pratili prošao je ovuda. Doći će ovamo. Rog će biti ovde. Možeš sada da se okreneš.“

„Stalno to govoriš, ali ne znamo...“ Okrenu se, i reči mu zamreše u grlu. Prebacila je haljinu preko ruke, a na sebi je imala njegovu košulju koja je u širokim naborima padala oko nje. Bila je to košulja dugih krajeva, prikladna njegovoj visini, ali ona je bila visoka žena. Kraj košulje sezao joj je do polovine butina. Video je i ranije ženske noge; devojke u Dve Reke uvek su dizale suknje da bi šljapkale po barama Vodene šume. Ali prestajale bi s tim dobrano pre no što postanu dovoljno stare da upletu kosu. A sem toga, bio je mrak. Koža joj je svetlucala na mesečini.

„Šta to ne znaš, Rande?“

Na zvuk njenog glasa ponovo se pokrenu. Glasno se nakašljavši, okrenu lice. „Ah... mislim... ah... ja... ah...“

„Misli o slavi, Rande.“ Dodirnu mu leđa, a on se umalo osramoti ciknuvši. „Misli o slavi koju će steći onaj ko pronađe Rog Valera. Kako ću biti ponosna da stanem pored onoga ko drži Rog. Ne možeš ni zamisliti visine na koje ćemo se uspeti, ti i ja. S Rogom Valera u ruci, možeš postati kralj. Možeš biti novi Artur Hokving. Ti...“

„Lorde Rande!“ Hurin zadihano utrča u logor. „Moj lorde, oni...“ Štade u mestu, odjednom zakrkljavši. Obori pogled i poče da krši prste. „Oprosti mi, moja gospo. Nisam hteo... Ja... oprosti mi.“

Loijal se pridiže, a ćebe i plašt spadoše s njega. „Šta se dešava? Zar je već vreme da ja stražarim?“ Pogleda ka Randu i Seleni. Čak se i na mesečini videlo da je razrogačio oči.

Rand ču kako Selena iza njega uzdahnu. Udalji se od nje i dalje izbegavajući da je pogleda. Noge su joj tako bele, tako glatke. „Šta je bilo, Hurine?“ Pitao se da li je ljut na Hurina, sebe ili Selenu? Nema razloga da na nju budem ljut. Umerenijim glasom ponovo upita: „Da li si nešto video, Hurine?“

Njuškalo ne dižući pogled odgovori: „Vatra, moj lorde, dole u brdima. Isprva je nisam video. Mala je i dobro skrivena. Ali sakrili su je od nekoga ko bi ih pratio, a ne od nekog iznad i ispred njih. Dve milje, lorde Rande. Sigurno manje od tri.“

„Fejn“, kaza Rand. „Ingtar se ne bi bojao da ga neko prati. To mora biti Fejn.“ Odjednom više nije znao šta da radi. Čekali su Fejna, ali sada kada je bio na milju ili dve daleko, njega obuze nesigurnost. „Ujutru... Ujutru ćemo ih pratiti. Kada nas Ingtar i ostali sustignu, moći ćemo da ih uputimo.“

„Dakle“, reče Selena. „Spreman si da prepustiš Rog Valera tom Ingtaru. I svu slavu.“

„Ne želim...“ Ne razmišljajući, on se okrenu, i ona beše tu. Nogu blistavih na mesečini. Nije marila što su bile gole, kao da je sama. Kao da smo mi nasamo, pomisli. Želi čoveka koji će pronaći Rog. „Nas trojica ne možemo da im ga otmemo. Ingtar sa sobom ima dvadeset kopljanika.“

„Ne možeš to da znaš. Koliko pratilaca taj čovek ima? Ni to ne znaš.“ Glas joj beše smiren ali uporan. „Ne znaš čak ni da li ti ljudi ulogoreni dole imaju Rog. Jedini način da to saznaš jeste da siđeš i vidiš. Povedi alantina; njegova sorta je oštrooka, čak i po mesečini. A dovoljno je snažan da nosi Rog u kovčegu, ako odlučiš ispravno.“