Nasmejavši se, Selena mu priđe tako ljupko kao da pleše. Mesečeve senke obavile su joj lice tajanstvenošću dok ga je gledala. Ta tajanstvenost činila ju je još lepšom. „U stanju sam da se brinem o sebi dok se ti ne vratiš da me čuvaš. Povedi alantina.“
„U pravu je, Rande“, kaza Loijal ustavši. „Vidim bolje od tebe po mesečini. Ako ja pođem, možda nećemo morati da prilazimo tako blizu kao što bi ti sam morao.“
„U redu.“ Rand se vrati po svoj mač i opasa ga. Luk i tobolac ostavio je gde su bili. Luk mu po mraku nije mogao koristiti, a ionako je nameravao da gleda, ne da se bori. „Hurine, pokaži mi tu vatru.“
Njuškalo ga povede uz padinu do isturene stene koja je štrcala iz planine kao ogromni kameni prst. Vatra je bila samo tačkica. Kada ju je Hurin prvi put pokazao, nije je ni video. Ko god da ju je zapalio, nije hteo da bude primećena. Rand joj upamti položaj.
Dok su se vratili u logor, Loijal je već osedlao Riđana i svog konja. Rand krenu da uzjaše, ali Selena ga uhvati za ruku. „Seti se slave“, tiho mu reče. „Seti se.“ Košulja kao da joj je stajala bolje no što je upamtio. Kao da se slila s njenim oblinama.
Udahnu duboko i povuče ruku. „Čuvaj je životom, Hurine. Loijale?“ Nežno mamuznu Riđana. Ogijerov veliki at pođe za njim.
Nisu ni pokušavali da se kreću brzo. Noć je obavila planinu, a od senki koje je mesec bacao put je bio nesiguran. Rand više nije video vatru – nema sumnje da je bila bolje skrivena od očiju na istoj visini – ali dobro je upamtio njen položaj. Za nekoga ko je naučio da lovi u gustišu Zapadne šume u Dve Reke, pronaći vatru nije predstavljalo veliku teškoću.
„Loijale“, iznenada reče, pokušavajući da razbistri misli, „zašto te stalno zove
„To je Stari jezik, Rande.“ Ogijerov konj spuštao je kopita nesigurno, ali on ga je vodio kao da je bio dan. „To znači Brat, a skraćeno je od
Rand se namršti. Čobanin ne bi baš bio prihvatljiv kairhijenskim plemićima formalistima.
Požele da prekine te misli, i pre no što shvati šta radi, nasta praznina, učinivši misli udaljenim, kao da su deo nekog drugog. Saidin zasja dozivajući ga. On stisnu zube, rešen da ne obraća pažnju. Bilo je to kao ne obraćati pažnju na užareno ugljevlje u glavi, ali barem ga je držao na odstojanju. Jedva. Skoro je napustio prazninu, ali Prijatelji Mraka bili su sve bliže. I Troloci. Praznina mu je bila potrebna, čak i njen nelagodni spokoj.
Posle nekog vremena zauzda Riđana. Zaustavili su se u podnožju jednog brda. Raštrkano drveće na njegovim padinama crnelo se u mraku. „Mislim da smo im sada blizu“, tiho reče. „Bolje da ostatak puta pređemo peške.“ Skliznu iz sedla i zaveza uzde za granu.
„Jesi li dobro?“, prošapta Loijal. „Neobično zvučiš.“
„Dobro sam.“ Shvati da mu glas zaista zvuči nategnuto. Saidin ga je dozivao.
Rand stade polako da se prikrada od drveta do drveta, oprezno stupajući. Čvrsto je držao mač da ne bi lupio o neko stablo. Bio je srećan što nije bilo niskog rastinja. Loijal ga je pratio, nalik na veliku senku; Rand ga je samo nejasno video. Sve oko njega pretvorilo se u senke i tamu.
Odjednom neka igra mesečine istopi senke pred njim, a on se zaledi, dotaknuvši grubu koru stabla kožolista. Nejasne humke na tlu pretvoriše se u ljude umotane u ćebad, a dalje od njih beše grupa većih humki. Usnuli Troloci. Ugasili su vatru. Zrak mesečine koji se probio kroz grane odbio se od nečeg zlatnog i srebrnog što je ležalo na zemlji, na pola puta između dve grupe. Mesečina se pojača. Na trenutak je sve jasno sagledao. Obris usnulog čoveka bio je blizu sjaja, ali nije mu to privuklo pogled.
