Veliki lov полностью

Rand isprva ništa nije video, a onda se senka pomeri, ni deset koraka daleko. Visoka debela senka, i to s njuškom. Randu zastade dah. Trolok. Podigao je glavu, kao da njuši. Neki od njih lovili su po mirisu.

Praznina na trenutak zatreperi. Neko se promeškolji u logoru Prijatelja Mraka, a Trolok se okrenu da pogleda u tom pravcu.

Rand se zaledi, dopustivši da ga obuzme smirenost praznine. Šaka mu beše na maču, ali nije ni pomišljao na njega. Praznina beše sve. Šta će biti, biće. Netremice je gledao Troloka.

Senka s njuškom provela je još nekoliko trenutaka posmatrajući logor, a onda, kao da je nečim zadovoljna, leže pored jednog drveta. Skoro smesta začu se tihi zvuk nalik na cepanje grube tkanine.

Loijal s nevericom šapnu Randu na uvo: „Zaspao je.“

Rand klimnu. Tam mu je pričao da su Troloci lenji i skloni da odustanu od bilo kog zadatka, sem ubijanja, ukoliko nisu primorani. Okrenu se da ponovo pogleda logor.

Tamo je sve ponovo bilo mirno. Mesečina nije više sijala na kovčeg, ali sada je znao koja je od senki bio on. Video ga je u sebi, kako lebdi izvan praznine. Zlato ukrašeno srebrom svetlucalo je, presijavajući se od sjaja saidina. Rog Valera i bodež potreban Metu na dohvatu ruke. Selenino lice pojavi se pored kovčega. Mogli bi ujutru da pođu za Fejnovom družinom, i čekaju dok im se Ingtar ne pridruži. Ako uopšte dođe. Ako je još sledio trag bez svog njuškala. Ne, neće biti bolje prilike. Sve na dohvatu ruke. Selena je čekala na planini.

Pokazavši Loijalu da ga sledi, Rand se spusti na trbuh i poče da puzi ka kovčegu. Čuo je kad Ogijer prigušeno dahnu, ali pogled mu beše usredsređen na tu jednu senovitu humku pred sobom.

Prijatelji Mraka i Troloci ležali su levo i desno od njega, ali jednom je video Tama kako se približio jelenu dovoljno da ga dodirne pre no što je životinja pobegla. Pokušavao je da uči od Tama. Ludilo! Misao se nejasno pojavi, skoro nedohvatna. Ovo je ludilo! Ti – si – poludeo! Nejasne misli; misli nekog drugog.

Polako, tiho, on dopuza do te posebne senke, i ispruži ruku. Dodirnu zamršene arabeske izrađene u zlatu. To je bio kovčeg koji je čuvao Rog Valera. Dodirnu još nešto, na poklopcu. Bodež ogoljenog sečiva. Oči mu se razrogačiše u mraku. Setivši se šta je učinio Metu, trže ruku natrag. Praznina se zamreška od njegove uznemirenosti.

Čovek koji je jedini spavao u blizini – na dva koraka od kovčega – zaječa u snu i okrenu se. Rand dopusti praznini da otera misli i strah. Nelagodno mrmljajući u snu čovek se smiri.

Rand ponovo pruži ruku ka bodežu, ne dodirujući ga. U početku nije naškodio Metu. Ne mnogo, barem; ne brzo. Užurbanim pokretom on zgrabi bodež, stavi ga za pojas i trže ruku dalje od njega, kao da će pomoći ako ga što manje bude dodirivao. Možda i hoće, a Met će bez njega umreti. Osećao ga je tu, skoro kao težinu koja ga pritiska i vuče. Ali u praznini, taj osećaj je bio udaljen kao i misao, a osećaj prisutnosti bodeža brzo se pretvori u nešto na šta se navikao.

Izgubi samo još jedan trenutak gledajući kovčeg sakriven senkama. Rog mora da je bio unutra, ali nije znao kako da ga otvori, a nije mogao ni da ga podigne. Tada se osvrnu i pogledom potraži Loijala. Vide Ogijera kako čuči blizu njega. Ogromna glava stalno se okretala dok je posmatrao čas Troloke, čas Prijatelje Mraka. Čak i u mraku jasno se videlo da je Loijal razrogačio oči što je više mogao. Na mesečini, izgledale su kao tacne. Rand uhvati Loijala za ruku.

Ogijer se trže i dahnu. Rand stavi prst na usne, dotače Loijalovom šakom kovčeg i pokaza dizanje. Neko vreme – činilo se kao večnost u tami, s Prijateljima Mraka i Trolocima svuda okolo, ali nije moglo biti duže od trena – Loijal je samo gledao. A onda, polako, obgrli zlatni kovčeg i ustade. U njegovim rukama kovčeg se činio lak kao pero.

Podjednako pažljivo, pa čak i pažljivije no što se ušunjao, Rand je polako napuštao logor, iza Loijala i kovčega. Obema rukama držeći mač, posmatrao je usnule Prijatelje Mraka i mirne obrise Troloka. Tama ih je sve progutala dok su Rand i Loijal odmicali. Još malo. Uspeli smo!

Čovek koji je spavao kraj kovčega odjednom se uz prigušen uzvik pridiže, a zatim skoči na noge. „Nema ga! Budi se, gamadi! Neeeeema gaaa!“ Fejnov glas. Rand ga prepozna čak i u praznini. Ostali poskakaše, Prijatelji Mraka i Troloci, bučno zapitkujući šta se desilo, režući i sikćući. Fejn poče da zavija. „Znam da si to ti, al’Tore. Kriješ se od mene, ali znam da si tamo negde! Pronađite ga! Pronađite ga! Al’Toooreee!“ Ljudi i Troloci raštrkaše se na sve strane.

Okružen prazninom, Rand nastavi. Skoro zaboravljen pri ulasku u logor, saidin ga je dozivao.

„Ne može da nas vidi“, prošapta Loijal. „Kada stignemo do konja...“

Trolok ih napade iz mraka. Imao je ljudsko lice s okrutnim orlovskim kljunom umesto nosa i usta. Srpoliki mač već je sekao vazduh.

Rand se ne razmišljajući pokrenu. Bio je jedno sa sečivom. Mačka pleše na zidu. Trolok vrisnu i pade, još jednom jeknu i uginu.