„Beži, Loijale!“, zapovedi Rand. Saidin ga je zvao. „Beži!“
Nejasno je bio svestan da je Loijal nespretno potrčao, ali još jedan Trolok iskoči iz mraka, s njuškom i kljovama divljeg vepra i podignutom sekirom. Rand se vešto postavi između Troloka i Ogijera; Loijal mora odneti Rog. Za dve glave viši od Randa, i upola širi, Trolok uz tiho režanje jurnu na njega.
Još dva Troloka. Vuk i ovan, sjajnih zuba i povijenih rogova.
Pojavi se nekoliko Troloka, nesigurnih u lovu. Trojica. Četvorica. Odjednom, jedan pokaza ka Randu i urliknu. Ostali mu odgovoriše jurišajući.
„Neka se okonča!“, povika Rand i skoči im u susret.
Na trenutak, iznenađenje ih uspori, a onda navališe uz grlene krike, radosni i krvožedni, podignutih mačeva i sekira. On zaigra među njima uz pesmu saidina.
Rand se zablenu u nepokretne telesine oko sebe. „Bolje biti mrtav“, promrmlja. Podiže pogled ka vrhu brda, gde je bio logor. Fejn je bio tamo, Prijatelji Mraka i još Troloka. Bilo ih je previše da bi se borio s njima. Previše da bi preživeo to sučeljavanje. Načini korak u tom smeru. Još jedan.
„Rande, hajde!“ Loijalov prošaptani poziv ispunjen hitnjom dopre do njega kroz prazninu. „Tako ti života i Svetlosti, Rande, hajde!“
Pažljivo, Rand se saže da obriše svoje sečivo o troločki kaput. Onda, onako kako je naučio, kao da ga Lan gleda, vrati ga u kani je.
„Rande!“
Kao da ne vidi potrebu za žurbom, Rand se pridruži Loijalu kod konja. Ogijer je vezivao zlatni kovčeg preko svog sedla kožnim trakama iz bisaga. Plašt je bio zgužvan pod kovčegom, da bi ovaj bolje stajao na oblom sedlu.
Saidin nije više pevao. Bio je tu, taj sjaj od koga mu se stomak prevrtao, ali na odstojanju, kao da mu se zaista odupro. Zbunjeno, dopusti praznini da nestane. „Mislim da ludim“, reče. Iznenada shvativši gde se nalaze, zagleda se u smeru iz koga su došli. Vika i zavijanje čuli su se iz nekoliko različitih pravaca. Bili su to znaci potrage, ali nije bilo znakova progona. Ne još. Uzjaha Riđana.
„Ponekad ne razumem ni polovinu onoga što kažeš“, kaza Loijal. „Ako moraš da poludiš, možeš li barem da sačekaš dok se ne vratimo do gospe Selene i Hurina?“
„Kako ćeš da jašeš s tim na sedlu?“
„Trčaću!“ Ogijer potvrdi svoje reči tako što potrča, vodeći konja za sobom. Rand pođe za njim. Loijal je trčao brzo koliko je konj mogao da kasa. Rand je mislio da Ogijer neće dugo izdržati, ali Loijal nije usporavao ni na tren. Rand shvati kako može biti istina da je jednom nadtrčao konja. S vremena na vreme Loijal bi se u trku osvrnuo, ali povici Prijatelja Mraka i troločko zavijanje gubili su se u daljini.
Čak i kada tlo postade strmije, Loijal jedva da uspori. Utrča u njihov logor na planinskoj padini jedva zadihan.
„Imaš ga.“ Selenin glas beše ushićen, a pogled joj je počivao na ukrašenom kovčegu na Loijalovom sedlu. Ponovo je bila u haljini; Randu je izgledala bela kao sveži sneg. „Znala sam da ćeš dobro odabrati. Mogu li... da ga pogledam?“
„Jesu li vas pratili, moj lorde?“, zabrinuto upita Hurin. Pogleda kovčeg sa strahopoštovanjem, ali pogled mu skliznu s njega u mrak, niz planinu. „Moraćemo brzo da krenemo ako su pošli za vama.“
„Mislim da nisu. Idi do stene i pogledaj možeš li nešto da vidiš.“ Rand sjaha dok Hurin pojuri uz planinu. „Selena, ne znam kako da otvorim kovčeg. Loijale, znaš li ti?“ Ogijer odmahnu glavom.
„Daj da pokušam...“ Čak i za ženu Selenine visine, Loijalovo sedlo bilo je visoko. Morala je da se ispruži da bi dotakla zamršene šare na kovčegu. Prešla je preko njih, pritisnula. Začu se
Dok se propinjala na prste da gurne ruku unutra, Rand se ispruži preko njenog ramena i uze Rog Valera. Već ga je jednom video, ali nikada ga nije dodirnuo. Iako prelepo načinjen, nije delovao staro, niti moćno. Povijeni zlatni rog sijao je na slabašnoj svetlosti. Oko piska i kraja roga bila su umetnuta srebrna slova. Pređe prstom preko njih. Izgledalo je kao da su načinjena od zatočene mesečine.
