Veliki lov полностью

„Tvrdoglav!“ Zvučala je besno, ali kada ju je pogledao, usne su joj se smešile, iako oči nisu. „Najbolji je tvrdoglav muškarac, kada ga...“ Glas joj utihnu, a to ga zabrinu. Izgleda da žene često ne dovrše misli, a po njegovom ograničenom iskustvu, ono što nije bilo rečeno donosilo je najviše nevolja. Ćutke je gledala dok je on stavljao njeno sedlo na belu kobilu i zatezao kolane.

„Sve ih sakupite!“, odreza Fejn. Trolok s jarećom gubicom ustuknu od njega. Vatra, preko koje sada beše nagomilano drvo, osvetlila je čitav vrh brda i bacala razigrane senke. Njegovi ljudski sledbenici šćućurili su se oko plamena, plašeći se da budu u mraku s ostatkom Troloka. „Sakupi ih, sve koji su još živi, a ako neki pomisli na beg, objasni da će završiti kao ovaj.“ Pokaza ka prvom Troloku koji mu je doneo vesti da nema ni traga od al’Tora. Još se trzao na zemlji natopljenoj njegovom sopstvenom krvlju, izrivajući papcima sićušne rovove. „Idi“, prošapta Fejn, a Trolok jareće gubice otrča u mrak.

Fejn prezrivo pogleda ostale ljude – Još će oni poslužiti – a onda se okrenu i zapilji u tamu, prema Rodoubičinom bodežu. Al’Tor je bio tamo negde, u planinama. S Rogom. Na tu pomisao glasno zaškrguta zubima. Nije znao tačno gde, ali nešto ga je vuklo ka planini. Ka al’Toru. Toliko mu je od... dara... Mračnoga ostalo. Nije ni pomišljao na to, pokušavao je da ne misli na to, sve dok se odjednom, pošto je Rog nestao – Nestao! – al’Tor nije pojavio, mameći ga kao što meso vuče izgladnelog psa.

„Nisam više pas. Ne više pas!“ Čuo je kako se ostali nelagodno komešaju oko vatre, ali nije na njih obraćao pažnju. „Platićeš za ono što si mi učinio, al’Tore! Čitav svet će platiti!“ Suludo se zakikota u mraku. „Čitav svet će platiti!“

Kretali su se cele noći. Rand dozvoli kratak predali u zoru da se konji odmore. I da se Loijal odmori. Rog Valera u svom kovčegu od zlata i srebra bio je na njegovom sedlu, tako da je Ogijer koračao ili trčao pred svojim velikim konjem. Nije se ni na trenutak požalio, niti posustao. U neko doba noći pređoše granicu Kairhijena.

„Hoću ponovo da ga vidim“, reče Selena kada se zaustaviše. Sjahala je i prišla Loijalovom konju. Njihove senke, duge i istanjene, pokazivale su ka zapadu. Sunce je tek provirilo iznad obzorja. „Spusti mi ga, alantine.“ Loijal poče da odvezuje kožne kaiševe. „Rog Valera.“

„Ne“, kaza Rand sjahavši s Riđana. „Loijale, ne.“ Ogijer pogleda od Randa ka Seleni, zabrinuto trzajući ušima, ali skide ruke s kovčega.

„Želim da vidim Rog“, zatraži Selena. Rand je bio siguran da nije starija od njega, ali u tom trenutku odjednom je izgledala stara i hladna kao planine, i više kraljevski no kraljica Morgaza.

„Mislim da bodež treba da bude zaštićen“, reče joj Rand. „Koliko ja znam, gledanje može biti opasno koliko i dodirivanje. Neka ostane tu gde je, dok ga ne predam Metu u ruke. On... on ga može odneti do Aes Sedai.“ A koju će one cenu tražiti za to Lečenje? Ali on nema izbora. Osećao se pomalo krivim zbog olakšanja što je barem on završio s Aes Sedai. Ja jesam završio s njima. Ovako ili onako.

„Bodež! Samo ti je stalo do bodeža. Rekla sam ti da ga se otarasiš. Rog Valera, Rande.“

„Ne.“

Priđe mu njišući kukovima. Grlo mu se steglo. „Samo želim da ga vidim na dnevnoj svetlosti. Neću ga ni dotaći. Ti ga drži. To bi bilo nešto što bih pamtila – tebe kako držiš Rog Valera.“ Rekavši to uhvati ga za ruke, a on se sav naježi od njenog dodira i usta mu se osušiše.

Nešto što bi pamtila – kada ode... Mogao bi ponovo da zatvori bodež čim Rog bude van kovčega. Bilo bi nešto držati Rog u rukama, da ga ona vidi na svetlosti.

Požele da zna više o Zmajskim proročanstvima. Čuo je deo njih jedan jedini put, u Emondovom Polju, kada ih je jedan trgovački stražar prepričavao. Ninaeva mu je polomila metlu preko leđa. Ništa od onog što je čuo nije govorilo o Rogu Valera.

Aes Sedai pokušavaju da me nateraju da radim šta žele. Selena ga je još napeto gledala pravo u oči. Lice joj je bilo tako mlado i lepo da je uprkos onome što je mislio želeo da je poljubi. Nikada nije video da se Aes Sedai ponaša kao ona, a i izgledala je mlado, ne bezvremeno. Devojka mojih godina ne bi mogla biti Aes Sedai. Ali...

„Selena“, tiho upita, , jesi li Aes Sedai?“

„Aes Sedai“, skoro pijunu, odgurnuvši mu ruke. „Aes Sedai! Stalno me time gađaš!“ Duboko udahnu i poravna haljinu, kao da prikuplja strpljenje. „Ja sam ono što sam. I nisam nikakva Aes Sedai!“ Umota se u tihu hladnoću, koja kao da je i jutarnje sunce smrzla.

Loijal i Hurin podneli su to dobro koliko su mogli, pokušavajući da povedu razgovor, sakrivši svoju posramljenost kada ih ona zaledi pogledom. Nastaviše dalje.