Kada podigoše logor za tu noć pored jednog planinskog potoka, iz kojeg su se snabdeli ribom za večeru, Selena se izgleda pomalo odljutila. Ćaskala je o knjigama s Ogijerom i ljubazno pričala s Hurinom.
Doduše, jedva da je govorila s Random, sem ako on ne bi prvi progovorio, niti te večeri, ni sledećeg dana, dok su jahali kroz planinske prolaze. Visoke litice nadnosile su se nad njih, nalik na iskrzane sive zidove. Ali kad god bi je pogledao, posmatrala bi ga i smešila se. Ponekad bi ga njen osmeh naterao da joj se nasmeši za uzvrat, ponekad je bio takav da je morao da pročisti grlo i pocrveni na sopstvene misli. A ponekad je to bio tajanstveni, sveznajući osmeh, koji je ponekad viđao kod Egvene. Uvek bi se ispravio na taj osmeh – ali barem je bio osmeh.
Put poče da se spušta. Pre no što sumrak dođe, Rodoubičin bodež konačno se pretvori u niska okruglasta brda, s više žbunja no drveća, više cestara no šuma. Nije bilo puta, samo staza od nabijene zemlje. Izgledala je kao da su je samo taljige povremeno koristile. Neka brda bila su isečena u terase s poljima punim useva, ali u ovo vreme bez ljudi. Nijedno od raštrkanih imanja nije bilo dovoljno blizu staze kojom su jahali da bi Rand razaznao išta više, sem da su kuće načinjene od kamena.
Kada vide selo ispred njih, svetlo je sjalo kroz nekoliko prozora.
„Noćas ćemo spavati u krevetima“, reče.
„U tome ću uživati, lorde Rande.“ Hurin se nasmeja. Loijal klimnu.
„Seoska gostionica“, šmrknu Selena. „Sigurno prljava, i prepuna smrdljivih ljudi koji se nalivaju pivom. Zašto ne možemo ponovo da spavamo pod zvezdama? Otkrila sam da mi se dopada spavanje pod zvezdama.“
„Ne bi ti se dopalo ako nas Fejn sustigne dok spavamo“, odgovori Rand. „I oni Troloci. On dolazi za mnom, Selena. Kao i za Rogom, ali mene želi da pronađe. Zašto misliš da smo držali stražu proteklih nekoliko noći?“
„Ako nas Fejn stigne, postaraćeš se za njega.“ Glas joj beše pun hladne sigurnosti. „A i u selu mogu biti Prijatelji Mraka.“
„Ali čak i da znaju ko smo mi, ne mogu mnogo toga da urade s ostalim seljanima oko sebe. Jedino ako ne misliš da su svi u selu Prijatelji Mraka.“
„A ako otkriju da nosiš Rog? Želeo ti slavu ili ne, čak i seljaci sanjaju o njoj.“
„U pravu je, Rande“, ubaci se Loijal. „Bojim se da bi čak i seljaci poželeli da ga otmu.“
„Odmotaj svoje ćebe, Loijale, i prebaci ga preko kovčega. Gledaj da bude pokriven.“ Loijal ga posluša, a Rand klimnu. Bilo je očigledno da je ispod Ogijerovog prugastog ćebeta kutija ili kovčeg, ali ni po čemu se nije dalo zaključiti da je to išta više od putničkog sanduka. „Kovčeg s odećom moje gospe“, reče Rand uz osmeh i naklon.
Selena to dočeka ćutke i uz bezizražajan pogled. Trenutak kasnije, ponovo krenuše.
Skoro istog trenutka, sjaj sunca odbi se od nečega na zemlji s Randove leve strane. Nečega veoma velikog, sudeći po odsjaju. Radoznao, on potera konja u tom smeru.
„Moj lorde?“, upita Hurin. „Selo?“
„Samo želim najpre da vidim ovo“, odgovori Rand.
Nije skidao oka s tog bleska, tako da se iznenadi kada Riđan odjednom stade. Nije bilo svrhe goniti pastuva dalje. Shvatio je da su stali na obodu ogromne jame. Veći deo brda bio je raskopan do dubine od stotinu koraka. Svakako je više od jednog brda nestalo, a možda i neka ratarska polja, jer je jama bila najmanje deset puta šira no dublja. Suprotna strana izgledala je čvrsto nabijena. Na dnu je bilo desetak ljudi. Palili su vatru, jer je noć već padala. Tu i tamo svetlost bi se odbila od oklopa, a svi su nosili mačeve. Jedva da ih je i pogledao.
Iz gline na dnu jame virila je divovska kamena šaka koja je držala kristalnu kuglu. To je bacalo odsjaj. Rand razjapi usta kada vide koliko je velika ta glatka lopta – bez ijedne ogrebotine prema onome što je video – prečnika od barem dvadeset koraka.
Nešto dalje od šake bilo je otkriveno srazmerno veliko kameno lice bradatog čoveka. Virilo je iz tla s dostojanstvom mnogih godina; široke crte govorile su o mudrosti i znanju.
Neprizvana, u trenutku se obrazova praznina, potpuna i celovita. Saidin zasija dozivajući ga. Toliko je bio usredsređen na to lice i šaku da nije ni shvatio šta se desilo. Čuo je jednom brodskog kapetana kako priča o divovskoj šaci koja drži ogromnu kristalnu kuglu; Bejl Domon je tvrdio da štrči iz brda na ostrvu Tremalking.
„Ovo je opasno“, reče Selena. „Dođi ovamo, Rande.“
„Mislim da mogu da siđem dole“, uzvrati on odsutno. Saidin mu je pevao. Ogromna lopta kao da je belo sijala pod svetlošću zalazećeg sunca. Činilo mu se kao da je u dubinama kristala svetlost igrala i komešala se u skladu s pesmom saidina. Pitao se zašto ljudi dole to nisu videli.
