Selena dojaha do njega i uhvati ga za ruku. „Molim te, Rande, moraš se skloniti odavde.“ On zbunjeno pogleda njenu šaku, a onda pogledom pređe duž njene ruke sve do lica. Izgledala je istinski zabrinuto, možda čak i uplašeno. „Ako ova obala ne popusti pod našim konjima i ne slomimo vratove u padu, oni ljudi izgledaju kao stražari, a niko ne postavlja stražu da čuva nešto ako ne želi da to bude nedostupno običnim prolaznicima. Šta će ti vredeti što si umakao Fejnu ako te uhapse stražari nekog lorda? Hajdemo odavde.“
Odjednom – beše to nejasna i udaljena misao – on shvati da ga je praznina okružila. Saidin je pevao, a kugla pulsirala –
„Molim te, Rande“, rekla je Selena. „Poći ću s tobom u selo. Neću više pominjati Rog. Samo hajdemo odavde!“
On pusti prazninu... ali ona ostade. Saidin je pojao, a svetlost u kugli kucala kao srce. Kao njegovo srce. Loijal, Hurin i Selena gledali su ga, ali izgledalo je da ne vide veličanstveni sjaj kristala. Pokuša da odgurne prazninu. Bila je kao granit; plutao je u praznini tvrdoj kao kamen. Pesma saidina, pesma kugle – osećao ih je kako podrhtavaju u sebi. Odlučno, odbi da se prepusti i poseže dublje u sebe...
„Rande.“ Nije znao čiji je to glas.
...poseže u srž onoga ko je bio, onoga što je bio...
„Rande.“ Pesma ga ispuni. Ispuni prazninu.
...dodirnu kamen, usijan od okrutnog sunca, leden od nemilosrdne noći...
...
Svetlost ga ispuni i zaslepi.
„Dok hlada više ne bude“, promumla, „dok vode ne nestane...“
Moć ga ispuni. Posta jedno s kuglom.
„...u Senku ogoljenih zuba...“
Moć je bila njegova.
„...da pljunem Slepniku u oko...“
Moć da Slomi svet.
„...Poslednjeg dana!“ Beše to krik, a praznina nestade. Riđan zaigra na njegov povik; glina se odroni pod kopitima pastuva, prosuvši se u jamu. Veliki at pade na kolena. Rand se nagnu napred, prikupivši uzde, a Riđan ustuknu u bezbednost, dalje od ivice.
Vide da ga svi gledaju. Selena, Loijal i Hurin. Sve troje. „Šta se desilo?“
„Samo si tu stajao kao statua“, odgovori mu Loijal, „mrmljajući sebi u bradu ma šta ti ko rekao. Nisam mogao da razaznam šta pričaš, sve dok nisi povikao
„Nisam bolestan“, oštro odgovori Rand, a onda mekšim glasom dodade: „Dobro sam, Loijale.“ Selena ga je zabrinuto gledala.
„Lorde Rande“, upade Hurin, „mislim da su nas oni stražari konačno primetili. Ako znaju kako da se dovde popnu, mogli bi svakog trena stići.“
„Da“, kaza Selena. „Hajdemo brzo odavde.“
Rand pogleda ka iskopini, a onda brzo odvrati oči. Veliki kristal samo je odbijao svetlost zalazećeg sunca, ali nije želeo da ga gleda. Skoro se sećao...
Okrenu Riđana ka selu i oni uskoro ostaviše jamu i razvikane stražare za sobom.
Kao i mnoga sela, Tremonsijen je bio na vrhu brda, ali kao i polja kraj kojih su prošli, ovo brdo bilo je oblikovano u terase s kamenim zidovima. Četvrtaste kamene kuće bile su sagrađene na odmerenim placevima, s istovetnim vrtovima iza njih, duž nekoliko pravih ulica koje su se sekle pod pravim uglom. Delovalo je da su meštani nevoljno pristali da im jedna ulica zavija oko brda.
Ali ljudi su delovali vrlo prijateljski. Zastajali bi da klimnu jedni drugima u pozdrav dok su žurili da pre mraka obave zaostale poslove. Bio je to nizak svet – skoro svi su bili Randu do ramena, a malo ih je bilo Hurinove visine – tamnih očiju i bledih uskih lica, odeveni u tamnu odeću, izuzev nekolicine koji su preko grudi imali raznobojne crte. Miris hrane – začinjene za Randa neobičnim začinima – ispunio je vazduh, mada je šačica domaćica još pričala pred vratima. Vrata su bila podeljena tako da je gornji deo mogao da se otvori dok je donji ostajao zatvoren. Ljudi su gledali pridošlice radoznalo, bez ikakvog znaka neprijateljstva. Nekoliko njih se trenutak duže zagledalo u Loijala, Ogijera koji je koračao kraj konja velikog kao duranski pastuv, ali nikada duže od trenutka.
Gostionica, na samom vrhu brda, bila je od kamena kao i sve ostale zgrade u varoši, i jasno označena šarenom tablom s natpisom iznad širokih vrata.
