Selena je i dalje izgledala kao da joj je nelagodno kada joj pomože da sjaše. „Jesi li dobro?“, upita je. „Da te nisam tamo uplašio? Riđan nikada ne bi sleteo niz strminu.“ Pitao se šta se zaista dogodilo.
„Prestravio si me“, odgovori mu ona napetim glasom, „a mene nije lako uplašiti. Mogao si da se ubiješ, ubiješ...“ Pogladi haljinu. „Pođi sa mnom. Noćas. Sada. Ponesi Rog, i ja ću zauvek ostati kraj tebe. Pomisli na to. Ja pored tebe, i Rog Valera u tvojim rukama. A obećavam ti da bi to bio samo početak. Šta ti još treba?“
Rand odmahnu glavom. „Ne mogu, Selena. Rog...“ Osvrnu se oko sebe. Neki čovek preko puta pogleda kroz prozor, a onda namaknu zavese. Ulica se zamrači i na vidiku više ne beše nikoga sem Loijala i Hurina. „Rog nije moj. To sam ti već rekao.“ Ona mu okrenu leđa. Njen beli plašt odseče ga od nje kao zid od cigala.
Rand je očekivao da će trpezarija biti prazna, budući da je skoro bilo vreme večeri, ali za jednim stolom sedelo je šest ljudi, kockajući se među kriglama piva, a za drugim je sedeo jedan čovek i jeo. Iako kockari nisu nosili oružje i oklope, samo jednostavne kapute i tamnoplave pantalone, nešto u njihovom držanju govorilo je Randu da su to vojnici. Pogled mu pođe do usamljenog čoveka. Oficir. Vrh njegovih čizama bio je povijen, a mač naslonjen na sto pored stolice na kojoj je sedeo. Jedna crvena i jedna žuta crta prelazile su preko grudi plavog kaputa od jednog do drugog ramena, kosa na temenu bila mu je obrijana, mada je pozadi bila crna i duga. Vojnici su svi bili kratko ošišani, kao pod nekom činijom. Sva sedmorica okrenuše se da pogledaju kada Rand i ostali uđoše.
Gostioničarka je bila vitka žena dugog nosa i sede kose, ali njene bore delovale su kao deo osmeha. Brzo im je prišla, brišući ruke o besprekorno čistu belu kecelju. „Dobar večer vama“ – brzim pogledom obuhvati Randov crveni kaput izvezen zlatom i Seleninu prelepu belu haljinu – „moj lorde, moja gospo. Ja sam Maglin Madven, moj lorde. Nek ste dobrodošli u
Loijal uspe da načini nespretan polunaklon, uprkos težini kovčega. „Ne, dobra krčmarice. Dolazim iz Krajina.“
„Iz Krajina, kažeš li. Dobro onda. A ti, moj lorde? Oprosti meni što pitam, ali ti ne izgledaš kao da si iz Krajina, ako mogu da kažem.“
„Ja sam iz Dve Reke, gazdarice Madven, u Andoru.“ Krajičkom oka pogleda Selenu – izgleda da nije htela ni da primeti da on postoji; njen tvrd pogled jedva je priznavao postojanje te sobe, kao i bilo koga u njoj. „Gospa Selena je iz Kairhijena, iz prestonice, a ja sam iz Andora.“
„Kako kažeš, moj lorde.“ Pogled gazdarice Madven brzo polete ka Randovom maču; bronzane čaplje jasno su se videle na kaniji i balčaku. Ona se blago namršti, ali lice joj se u treptaju oka ozari. „Htećeš večeru za sebe, svoju prekrasnu gospu i svoje pratioce. Pretpostavljam, i sobe. Poslaću nekog da se postara za vaše konje. Biće dobar sto za vas, ovuda, a svinjetina sa žutom paprikom je na vatri. Da niste u lovu na Rog Valera, moj lorde, ti i tvoja gospa?“
Rand se skoro saplete dok ju je pratio. „Ne! Zašto bi tako nešto pomislila?“
„Bez uvrede, moj lorde. Ovog meseca već su dvojica prošla ovuda, sve nalickani da izgledaju kano junaci – ne da išta tako mislim o tebi, moj lorde. Ovde nema mnogo stranaca, izuzev trgovaca iz prestonice, koji dolaze da kupe proso i ječam. Lov valjda i nije napustio Ilijan, ali možda neki ne misle da im je zaista potreban blagoslov, pa pokušavaju da steknu prednost nad ostalima tako što će ranije poći.“
„Ne tražimo Rog, gazdarice.“ Rand nije ni pogledao zavežljaj u Loijalovim rukama; šareno ćebe visilo je preko Ogijerovih mišićavih ruku i dobro skrivalo kovčeg. „Svakako da ne. Na putu smo ka prestonici.“
„Kako kažeš, moj lorde. Oprosti mi što pitam, da li je tvoja gospa dobro?“
Selena je pogleda i prvi put progovori: „Meni je sasvim dobro.“ Glas joj je bio tako leden da razgovor na trenutak stade.
„Ti nisi Kairhijenjanka, gazdarice Madven?“, odjednom upita Hurin. Natovaren njihovim bisagama i Randovim zavežljajem, ličio je na teretna kola s nogama umesto točkova. „Oprosti, ali ne zvučiš tako.“
Gazdarica Madven podiže obrve, brzo pogleda Randa, a onda se široko nasmeši. „Trebalo je da znam kako dozvoljavaš svojim ljudima slobodno da govore, ali navikla sam na...“ Pogled joj polete ka oficiru koji se vratio svom obroku. „Svetlosti, ne, nisam Kairhijenjanka. Na moju žalost, bila sam udata za Kairhijenjanina. Dvades’t tri godine živela sam s njim, a kada je umro – Svetlost neka ga je obasjala – bila sam spremna da se vratim u Lugard, ali on se poslednji nasmejao, jeste. Meni je ostavio gostionicu, a svom bratu novac. A ja sam bila sigurna da će biti obrnuto. Prevarant i varalica bio je Barin, kao i svaki drugi muškarac koga znam, a najviše Kairhijenjani. Hoćete li sesti, moj lorde? Moja gospo?“
