Gostioničarka iznenađeno trepnu kada Hurin sede za sto s njima – Ogijer je, izgleda, bio jedno, ali za nju je Hurin očigledno bio sluga. Još jednom na brzinu odmerivši Randa, ona odjuri u kuhinju. Uskoro se služavke pojaviše s njihovom večerom, kikoćući se i gledajući gospodara, gospu i Ogijera, dok ih gazdarica Madven nije razjurila.
Rand je isprva sumnjičavo gledao hranu. Svinjetina je bila sitno isečena, pomešana s dugim komadima žute paprike, graškom i nekoliko vrsta povrća i nekih drugih stvari koje nije prepoznavao. Sve je bilo u nekom bistrom, ali gustom sosu. Istovremeno je mirisalo slatko i oštro. Selena se samo igrala hranom, ali Loijal je jeo s uživanjem.
Hurin se preko viljuške isceri ka Randu. „Kairhijenjani u hranu stavljaju neobične začine, lorde Rande, ali uprkos tome, nije loša.“
„Neće te ujesti, Rande“, dodade Loijal.
Rand oklevajući uze jedan zalogaj, i skoro se zagrcnu. Jelo je bilo istog ukusa kao i mirisa. Istovremeno sladak i oštar. Svinjetina je spolja bila dobro pečena, a unutra mekana. U jelu se izmešalo i stopilo desetak različitih začina i ukusa. Nikad ranije tako nešto nije okusio. Pojeo je sve iz tanjira, a kada se gazdarica Madven vratila sa služavkama da raščisti sto, on skoro zatraži još, kao Loijal. Selenin tanjir bio je tek poluprazan, ali ona odsečno pokaza služavki da ga odnese.
„Sa zadovoljstvom, prijatelju Ogijeru.“ Gostioničarka se nasmeši. „Potrebno je dosta hrane da se vi napunite. Katrina, donesi još jedno posluženje, i to brzo.“ Jedna od devojaka odjuri. Gazdarica Madven se okrenu i nasmeši Randu. „Moj lorde, bio mi je ovde jedan čovek koji je svirao biternu, ali oženio se devojkom s jedne od okolnih farmi, pa sada za nju svira na plugu. Primetila sam da kutija za flautu viri iz zavežljaja tvog sluge. Pošto mog muzičara nema, bi li dopustio tvom sluzi da nam malo svira?“
Hurin je izgledao kao da mu je neprijatno.
„Ne svira on“, objasni Rand, „već ja.“
Žena trepnu. Izgleda da lordovi ne sviraju flautu, barem ne u Kairhijenu. „Povlačim molbu, moj lorde. Tako mi Svetlosti, ništa loše nisam mislila, uveravam te. Nikada od tebe ne bih tražila da sviraš u trpezariji.“
Rand je samo na trenutak oklevao. Prošlo je mnogo vremena otkako je vežbao s flautom umesto s mačem. A novac u njegovoj kesi neće večito trajati. Kada se bude ratosiljao svoje kicoške odeće – kada bude predao Rog Ingtaru, a bodež Metu – ponovo će mu trebati flauta da zaradi za večeru dok traga za nekim mestom bezbednim od Aes Sedai.
„Ne smeta mi“, odgovori gostioničarki. „Hurine, dodaj mi kutiju. Samo je izvuci.“ Nije bilo potrebe da se pokazuje zabavljački plašt. I ovako je već previše neizrečenih pitanja sijalo u tamnim očima gazdarice Madven.
Ukrašen srebrom i zlatom, instrument je i ličio na nešto što bi lord svirao, ako igde ima plemića koji svira flautu. Žig čaplje na desnom dlanu nije mu smetao. Selenin melem bio je tako dobar da žig nije ni primećivao, ako ga ne bi ugledao. Ali sada mu je bio u mislima, i on nesvesno poče da svira „Čaplju na vetru“.
Hurin je pratio melodiju klimajući glavom, a Loijal ogromnim prstom udarao ritam po stolu. Selena je pogledala Randa kao da se pita šta je to on
Uz tu poslednju, šestorica vojnika neskladno zapevaše, mada ne reči koje je Rand znao.
Nije bilo prvi put da Rand čuje kako melodiju prate različite reči i drugačija imena u raznim zemljama, ponekad i u različitim selima iste zemlje. Svirao je sve dok oni nisu prestali da pevaju, tapšući jedan drugog po ramenu uz nepristojne primedbe o glasu nekog od njih.
Kad Rand spusti flautu, oficir ustade i načini odsečan pokret rukom. Vojnici smesta umukoše, poskakaše sa stolica da se poklone oficiru – i Randu – držeći ruku na grudima i odoše ne osvrnuvši se.
